,,Индексово радио-позориште” – синоним за хумор и сатиру

Од 1978. године ,,Индексово радио позориште” емитује се као једносатна радио-комедија, а стварали су га сами чланови редакције. Касније им се прикључују: Љуба Нинковић, Ненад Радуловић (Неша Лептир), Драгана Марковић, Слободан Бићанин Бићко и Бранислав Петрушевић Петрући. Уредник „Индексовог радио-позоришта” био је Драгомир Булић, а један од најважнијих аутора и глумаца – Звонимир Шимунец. Из тог времена остала је запамћена емисија „Џумбурике” , као и перформанс Неше Лептира „Сторија о Баба Вишњи” .

„Индексово радио позориште” малтене преко ноћи је достигло популарност емисијом Саше Д. Ковачевића „Компликовани пренос” из 1983. године. Захваљујући успеху „Компликованог преноса“, у коме су се први пут чула горућа политичка питања, као и имитације типичних представника братских народа и народности – аутори почињу да се баве искључиво таквим темама, којима се (осим омладинских и студентских медија) у то време нико није бавио. У „Индексовом радио позоришту” најчешћа форма су биле пародије тада популарних ТВ серија и филмова.

„Индексово радио позориште” полако постаје култна радио емисија у тадашњој Југославији иако је могла да се чује само са предајника Београда 202 на Авали. На Другом програму ТВ Београд 1987. године емитована је емисија из студија ТВ Сарајево, коју су заједно направили „Индексово радио-позориште” (Београд), „Топ-листа надреалиста” (Сарајево) и „Злочести дјечаци” (Загреб), на текстове Петра Лазића и Нелета Карајлића.

Последња емисија „Индексовог радио-позоришта“ на „Београду 202" емитована је маја 1996. јер је руководство РТС-а и Радио Београда закључило да више нема програмских потреба за таквом емисијом. Део екипе угашеног „Индексовог радио-позоришта” правио је у време грађанских и студентских протеста 1996-97. култни сатирични лист „Наша крмача”. У време НАТО бомбардовања 1999. део екипе „Индексовог позоришта” креирао је популарне сонгове „Ја сам ја” , „Ел Кондор пада” и „Они су они” , користећи назив „Индексово ПВОзориште”.

Извор: Звучни архив Радио Београда