четвртак, 19.11.2026, 16:40 -> 17:10
Извор: Лагуна
"Београд, ономад" – лична прича о граду и људима
Двадесет година живота у Торонту оставило је снажан траг у стваралаштву Душана Петричића, а из тог периода настала је и књига „My Toronto". Ипак, веза са Београдом, градом у којем је одрастао и изградио свој приватни и професионални живот, остала је нераскидива. Управо из те потребе да сачува успомене на некадашњи Београд, његове људе и дух једног времена настала је књига „Београд, ономад", емотивни омаж једном времену, људима и граду који, како показује ова књига, никада није престао да буде његов.
У препуној кафетерији Букмаркер књижаре Делфи СКЦ 17. новембра је одржана промоција књиге Душана Петричића „Београд, ономад" у којој нас аутор цртежима и речима води у несвакидашњу шетњу местима наших успомена. О књизи су, поред аутора, говорили историчарка уметности Ирина Суботић и новинар и публициста Петар Пеца Поповић.
Књига „Београд, ономад" садржи ауторову уводну реч, као и предговор Ирине Суботић „Ода граду, његовој историји и његовим житељима", а аутор је књигу посветио „Онима који се сећају и онима који су се касно родили да би се сећали".
Ирина Суботић је на почетку свог излагања истакла да јој је било тешко да напише предговор „зато што је Душко све рекао и својим илустрацијама и својим коментарима" и предложила аутору да, кад више не буде желео да црта, обавезно да крене да пише.
„Књига је пуна емоција. Ми знамо и када је Душко љут, знамо колико би он желео да неке ствари буду другачије, али нису", рекла је Суботић и додала: „Језик ове књиге је ангажован зато што је пун емоција, порука, идеја, знања и коментара. Душко одлично познаје људе, познаје Београђане и свакоме кога је нацртао дао је тако упечатљиве карактеристике да не можете да погрешите о коме је реч и шта је желео да каже. Још је важније питање менталитета. Он толико добро познаје шта се међу нашим људима догађа, шта се дешава међу сујетним књижевницима, како би сви желели да буду представљени споменицима, како би уметници желели да буду у Народном музеју и тако даље. Преко својих цртежа он то непогрешиво приказује. Рецимо, када прикаже Академију наука у мраку, а негде се тек нешто мало светлуца, одмах знамо на шта мисли. То је успавана, велика и важна установа која би морала да се пробуди. Управо то чини ову књигу тако богатом осећањима, сентиментом и љубављу према Београду, у којем нестају паркови и зеленило. Душко преко наших река прави неке дивне мостове који нас подсећају на мостове широм Европе и света. Такав би Београд могао да буде, само да је било мало више памети и љубави према њему."
Пеца Поповић је подсетио окупљене на мудрост која каже да онај ко не воли свој град и своју породицу неће умети ништа у животу да воли: „Ми овде имамо случај да неко воли свој град онако како је тај град заслужио. Свима нама у Београду фали Београд. Београд у којем смо одрасли, Београд у којем смо делили неку доброту, у којем смо научили важне животне лекције, у којем смо се образовали и у којем смо били део света. Добро дело, добра књига, велика су борба против зла. Овај град је био изложен злу оних који га нису волели, оних који су га потцењивали, који су желели да му мењају топониме, који су на силу мењали имена улица и лечили своје провинцијске комплексе у Београду."
Многи важни Душани градили су овај град, сматра Поповић, а Петричић је један од тих великих Душана, београдских Душана: „Београд није град од цигала, бетона, стакла и мржње. То је град људи са визијом, људи који су му се посветили и људи који га бране. Ова књига брани Београд, брани све нас. Јер ако бисмо се одрекли Београда у којем смо одрасли, били бисмо осуђени на Београд коме не требамо. Ова књига је онај Београд који нам значи. То је као када читате Нушића и његове записе о Београду. Као када читате поглед са Калемегдана Велмар-Јанковић. Као када слушате песму Под сјајем звезда. Као када начуљите уши па слушате Душка Радовића из Београђанке. То је Београд Душка Ковачевића, када гледате филм Ко то тамо пева. То је Београд којег никада немате право да се одрекнете."
Петричић је на почетку свог излагања захвалио свима који су дошли и који су овом сусрету и причи о овој књизи дали предност и истакао да неће сат и четрдесет минута причати о некој другој причи, алудирајући на догађаје који су се раније тог дана десили. „Београд, ономад" настајао је током протекле три године: „Ова књига је једна чиста емоција. Она је тако и настала, једним делом из логичне потребе да оставим свој коментар о граду у којем сам одрастао, био дете, био млад, имао свој приватни и професионални живот. Али исто тако, она је била једна страшна моја потреба да заменим свакодневну емоцију коју сам, милом или силом, неговао у себи последњих петнаестак година. Пошто сам свакодневно радио карикатуру на основу онога што живимо последњих петнаест година, у мени се накупила једна врста веома негативне и непријатне емоције. Осетио сам ужасну потребу да призовем једну другу врсту емоције, коју сам потиснуо и оставио у неким давним годинама, док сам радио књиге за децу, шпице за дечје емисије и слично. То је била потпуно другачија емоција."
Петричић је често наилазио на коментаре људи о дневним карикатурама које је радио: „Били су разочарани јер то од мене нису очекивали. Од мене, који сам се бавио децом, дечјом поезијом и сарађивао са Душком Радовићем, са Ршумом, очекивали су другачији приступ. Напросто, тај други приступ нисам имао, нити сам могао да га пружим ни себи ни њима. Онда сам закључио да је време да направим књигу о Београду и Земуну, о граду и средини у којој сам одрастао, на начин на који сам одрастао."
Двадесет година Петричићевог живота у Торонту изнедрило је књигу „My Toronto", како онда да не буде књиге о Београду.
„Негде ме је то изнутра гризло. Напросто, осећао сам да сам себи дуговао овакву књигу. Док сам је радио, цртао и писао, наравно, био сам непрестано, свакодневно оптерећен дневним догађајима којима смо сви ми били оптерећени до пре неки дан, али мислим да се од тога још дуго нећемо ослободити. Десило ми се неколико пута да ми промакне и да у књигу убацим нешто што има везе са данашњим људима и данашњим догађајима у Београду. На сву срећу, био сам довољно паметан и храбар да то избацим из књиге. Нисам дозволио да у ову књигу, која је чиста емоција, уђе било шта од те погрешне и ружне емоције коју сви имамо."
Ирина Суботић истиче да је књига „Београд, ономад" изузетно важна: „Важна је не само за оне који воле Београд, већ и за оне који га не познају довољно, па преко ње могу да га заволе. Она је диван пример онога што један врстан карикатуриста и цртач може да учини за очување наше баштине и нашег карактера. Може истовремено да буде критичар, да буде ангажован, пун љубави, и пун неких малих освета које осетимо на сопственој кожи када нам се нешто не допадне. Бескрајно сам захвална Душку што воли Београд и што нам је оставио овакав траг."
„Дивно је што, када више нема оних који су годинама упозоравали, имамо Душка. Он је ученик, сарадник и наследник Душка Радовића. Као што је Душко Радовић умео битангама да објасни у 7.15 шта је Београд, као што је Преле знао да спочитава гангстерима и дрипцима шта је Београд, тако данас тај Београд чува и брани Душко Петричић. Дубоко му се клањам због тога што је урадио. Хвала, Душко. Дивим ти се", закључио је Поповић.
Коментари