Пацифичка острва на ивици катастрофе: Народи који најмање загађују плаћају највишу цену климатских промена

Уперивши прстом ка мутној води реке Нади на Фиџију, Леси Рокококо присећа се четири куће које су њене комшије изгубиле у поплавама. „У селу је била велика поплава и куће су једноставно однете“, каже ова 31-годишња мајка двоје деце, не скривајући умор у гласу.

Управо у Јавусанији, малом селу недалеко од западне обале Фиџија, опасност од поплава постала је део свакодневице. Испод привидног мира, уз крошње манга и кокоса које се њишу на благом морском поветарцу, крије се сурова стварност климатске кризе. Људи овде живе на њеној првој линији и свакодневно страхују да би могли да изгубе своје домове.

Док Леси говори, њена двогодишња ћерка Џоана безбрижно се игра међу растињем. Мајка, међутим, размишља о томе какву будућност може да јој обезбеди: „Не желим да она види и доживи оно кроз шта смо ми пролазили док смо одрастали. Стално имамо осећај да би једног дана поплава могла једноставно да однесе нашу кућу. Плашимо се, али смо увек спремни".

Њихова кућа, бледозелена дрвена грађевина подигнута на стубовима, налази се свега неколико метара од речне обале. Од свих домова у селу, управо је она међу најугроженијима.

Леси упозорава да размере климатских промена које становници малих пацифичких острва свакодневно осећају тешко могу да се разумеју из перспективе великих и богатијих држава: „У већим земљама, попут оне из које ви долазите, никада нећете видети нити осетити стварне климатске промене онако како их ми доживљавамо на нашим малим острвима. У стварности, ми се са климатским променама суочавамо управо сада".

Поплаве су све учесталије у ниским приобалним подручјима Фиџија, где живи око 90 одсто становништва, али и широм осталих пацифичких острвских држава. За њихове становнике климатска криза није питање далеке будућности, већ непосредна претња опстанку.

Наслеђе које вода односи и страх од губитка домова и земље предака

Иако доприносе свега 0,02 одсто укупних глобалних емисија штетних гасова, пацифичка острва суочавају се са неким од најтежих егзистенцијалних претњи које доноси загревање планете.

Пораст нивоа мора угрожава приобална насеља, снажне олује изазивају разорне поплаве, док све топлији океани уништавају локалне морске екосистеме од којих зависе живот и привреда острвских заједница.

Опасност се не огледа само у материјалној штети. За становнике Фиџија, губитак куће значи и прекид дубоке везе са земљом, породицом и прецима.

Лесина мајка Мери доселила се у Јавусанију пре приближно 30 година, након удаје за Лесиног оца Апетеа, који је преминуо прошле године. Породична кућа припадала је његовој породици још од почетка 19. века. За ову породицу, као и за многе друге становнике пацифичких острва, дом није само грађевина коју је могуће заменити новом. Он представља вануа – дубоку повезаност са земљом, прецима, идентитетом и континуитетом заједнице. Зато би одлазак из угроженог села значио много више од пресељења на безбеднију локацију.

Становници су свесни да се морају прилагодити новим околностима, али упозоравају да им недостају средства за заштиту и обнову. Новац намењен пројектима и иницијативама за суочавање са последицама климатских промена далеко је од довољног, па су многа села препуштена сопственим могућностима.

„Не прође ниједан дан, а да једноставно не можемо мирно да живимо“, каже Леси.

Осећај неправде посебно је изражен међу људима који свакодневно посматрају како њихове заједнице плаћају цену загађења за које готово да нису одговорне.

Таксиста Асаели Мосе, стар 52 године, објашњава да је кућа његовог рођака често потпуно одсечена од остатка села због поплава. Сваки свакодневни посао тада подразумева пролазак кроз воду.

„Те земље у иностранству су изазвале ово. Ми смо жртве. Веома мало доприносимо загађењу атмосфере, а управо смо ми ти који трпе последице. На ивици смо губитка сопственог наслеђа“, каже Мосе.

Размере проблема потврђују и подаци о глобалним емисијама. Пацифичке острвске државе, са свега 0,16 одсто светске популације, учествују у глобалним емисијама са приближно 0,02 до 0,03 одсто. Насупрот томе, Сједињене Америчке Државе производе између 11 и 13 одсто емисија, уз око четири одсто светског становништва, док Кина учествује са приближно трећином глобалних емисија и око 17 одсто светске популације.

Овакав несразмеран однос између одговорности и последица постао је једна од кључних тема борбе пацифичких држава за климатску правду. Међу најугроженијима је и Тувалу, ниска острвска држава у којој је претња од пораста нивоа мора толико озбиљна да је влада пре четири године покренула стварање прве дигиталне државе на свету.

Пројекат подразумева тродимензионалну дигиталну копију физичке територије, архиву културног наслеђа, језика и музике, као и могућност дигиталног управљања државом, укључујући гласање и електронску идентификацију. То је покушај да се сачувају државност, идентитет и континуитет народа чак и у случају да његово физичко тло једног дана буде изгубљено.

Реке које доносе живот, али и претњу: Заједнице пред поплавама и клизиштима

Колико је ситуација озбиљна показује и долина Сабето, где се поједине куће налазе на свега неколико метара од тешко еродираних речних обала.

Један од најдраматичнијих примера јесте кућа подигнута на ивици обале која се налази на стрмој падини, око три метра изнад реке. Земљиште се урушава, а опасност од клизишта и изненадних поплава све је већа.

Бен Коро, сеоски старешина у овом подручју, покушава да убеди становнике да напусте најугроженије куће и потраже безбедније место. Међутим, људи тешко пристају да напусте своје домове и земљу на којој су генерацијама живели.

„Клизиште овде непрестано односи земљиште. Рекао сам им да не постоји упозорење. Када дође до поплаве или клизишта, то се једноставно догоди, било ноћу или дању. Зато сам им рекао да за сада пронађу безбедније место. Када се клизиште покрене, нема упозорења“, објашњава Коро.

Заједнице у долини Сабето налазе се у подножју планине познате као Успавани џин, у близини планинских потока удаљених свега два километра од мора.

Током тропских циклона, обилне падавине изазивају нагли пораст водостаја, претварајући водотокове у разорне бујице. Река је истовремено извор живота и највећа претња за локално становништво. Од ње зависе риболов и пољопривреда, али управо њени нагли порасти и изливања могу да униште куће, земљиште и све што заједнице вековима стварају.

Бен упозорава да питање није да ли ће доћи до нове велике поплаве, већ када ће се то догодити: „Када се то деси, сви ћемо бити погођени. Река и све оно што имамо у њој више неће постојати.“

Његова порука свету једноставна је, али носи тежину страха за будућност читавих заједница: „Молим вас, мислите на нас. Мислите на наше заједнице, нашу децу и на оно са чиме ћемо морати да се суочимо у годинама које долазе".

Упозорења локалног становништва посебно су драматична када се упореде са призорима са острва Денарау, где се одржава пратећи климатски скуп уочи COP31. Ово ексклузивно туристичко подручје, са великим хотелским ланцима и луксузним одмаралиштима, представља потпуно другачију слику Фиџија од оне коју живе становници поплављених села.

У средишту острва налази се велико бетонско градилиште на којем се подиже ново одмаралиште Вату Талеј.

Међутим, Денарау је некада изгледао сасвим другачије. Велике површине биле су прекривене мангровама, које представљају природну заштиту од екстремних временских непогода, помажу очувању рибљег фонда и складиште огромне количине угљеника.

Према подацима Канцеларије Уједињених нација за смањење ризика од катастрофа, велики део ових мангрова, од којих су многе биле старе више од 100 година, уклоњен је током изградње хотелских комплекса. Образложење је било да ометају туристима приступ мору и не уклапају се у нову визију уређеног туристичког пејзажа.

Научници процењују да глобална вредност екосистемских услуга мангрова може достићи чак 1,6 милијарди долара.

Њихово уништавање додатно наглашава парадокс са којим се суочавају пацифичке заједнице: природни системи који их штите од климатских претњи нестају управо због развоја који често не узима довољно у обзир дугорочне последице по животну средину.

Позив највећим загађивачима пред COP31

Упркос све озбиљнијим претњама, становници пацифичких острва не одустају од борбе да њихов глас буде саслушан на међународној сцени.

Самит COP31, који ће у новембру бити одржан у турској Анталији, виде као важну прилику да од најодговорнијих држава затраже одлучније смањење емисија и конкретну финансијску подршку за заједнице које се већ суочавају са последицама климатских промена.

Додатну забринутост изазива упозорење Уједињених нација да ће свет значајно премашити циљ ограничавања глобалног загревања на 1,5 степени Целзијуса, који се сматра кључним за спречавање најтежих и неповратних климатских последица.

Према садашњој путањи, планета би до краја века могла да се загреје и до 2,8 степени Целзијуса. За пацифичке државе, такав сценарио представља непосредну претњу опстанку.

Вишал Прасад, директор организације „Студенти пацифичких острва у борби против климатских промена“, један је од младих активиста који предводе напоре да се положај острвских заједница стави у средиште међународних климатских преговора.

Говорећи на обали плаже Ваилоалоа, где су ерозија и поплаве стална опасност, Прасад упозорава на последице одустајања од циља ограничавања загревања на 1,5 степени.

„Ако изгубимо циљ од 1,5 степени, пред нама су веома, веома ужасне наредне деценије. Морамо да одбранимо ту границу“, поручује он. Слично упозорење упућује и Лајнда Табуја, министарка животне средине Фиџија, која истиче да за њену земљу овај климатски циљ није само политичка амбиција, већ питање опстанка: „Граница од 1,5 степени Целзијуса за нас је питање преживљавања. Угрожени смо. Велики емитери морају да смање емисије“.

Британска специјална представница за климу Рејчел Кајт оцењује да чињеница да се скуп одржава на Пацифику не дозвољава међународним делегатима да остану дистанцирани од последица климатске кризе по животе и егзистенцију локалног становништва.

За Леси, Бена и милионе других људи са пацифичких острва, међутим, раздаљина између оних који доносе одлуке и оних који трпе њихове последице и даље је огромна.

Док се у међународним институцијама воде расправе о циљевима, финансирању и роковима, у њиховим селима људи страхују од следеће поплаве, клизишта или таласа који би могао да однесе још један дом.

Леси се нада да ће гласови обичних људи коначно допрети до оних који имају моћ да промене ток догађаја. „Ми нисмо само мала острва, ми смо и људи“, поручује она.

Њене речи представљају можда и најважнију поруку коју становници пацифичких острва желе да пошаљу свету пред COP31: иза статистике о емисијама, порасту температуре и нивоу мора налазе се стварни људи, њихове породице, домови, култура и историја.

За њих климатска криза није апстрактна претња која ће се можда остварити за неколико деценија. Она је већ стигла до њихових прагова.