Свраб можда има сопствени чулни орган: Нова студија открива неочекивану улогу „бресквине длачице“

Свраб је често први сигнал којим нас тело упозорава да се на кожи налази нешто страно. Суве љуспице коже, прљавштина, убоди инсеката или чак сопствена длака која голица нос – све то може да изазове непријатан осећај који нас нагони да се почешемо. У многим случајевима управо чешање помаже да уклонимо узрок иритације.

Ново истраживање спроведено на мишевима указује на то да би овај заштитни механизам могао да има и сопствени специјализовани чулни орган – длачице сличне људским велус длачицама, познатијим као „бресквине длачице“.

Код мишева се ове длачице највише налазе иза ушију и на задњим шапама, односно на деловима тела где је кожа најизложенија.

Код људи, за разлику од мишева, велус длачице прекривају готово целу површину тела. Управо су оне најкарактеристичније за делове коже који нису прекривени густом косом или другим типовима длака.

Познато је да велус длачице имају важну улогу у регулацији телесне температуре. Оне се усправљају када нам је хладно, а помажу и у одвођењу зноја са површине коже када је топло.

Међутим, све више доказа указује на то да су оне укључене и у препознавање појединих врста додира, нарочито оних који покрећу нагон за чешањем.

Свраб изазван покретом длачице био је недовољно истражен

До сада је велики број истраживања био усмерен на свраб који настаје непосредним контактом коже са различитим иритансима. Међутим, аутори новог рада, које су предводили биолози са Универзитета Мичиген, приметили су да је свраб који настаје услед померања длачица остао релативно слабо проучен.

„На пример, благо вибрирање велус длачица на бради, за разлику од чела, лица или руку, изазива интензиван свраб код здравих људи“, наводе аутори у раду објављеном у научном часопису Neuron.

„Ови налази указују на постојање специјализованих структура длака и придружених нервних влакана која су намењена управо овом облику механичког свраба“, додају истраживачи.

Да би детаљније разумели механизам, научници су истраживање спровели на мишевима.

Иако није извесно да ће се сваки механизам откривен код мишева показати идентичним и код људи, због блиске еволутивне повезаности две врсте често постоји значајно преклапање.

„Код људи чуло додира регулишу две различите врсте длака: терминалне и велус длачице. Насупрот томе, код глодара су највише проучаване длаке крзна, укључујући заштитне, awl/auchene и zig-zag типове, који су важни за механосензорне функције и терморегулацију“, објашњавају аутори.

„Поред ових добро проучених типова длака код глодара, одређени делови тела имају атипичне варијанте длака са јединственим функцијама", наводи се у раду. Управо ту спадају длачице сличне људским велус длачицама.

Посебни нерви преносе сигнал свраба

Кроз низ експеримената научници су открили да је свака од ових длачица повезана са специфичном врстом брзопроводних сензорних неурона који већ при веома благом померању длачице шаљу мозгу сигнал свраба.

Код мишева који су имали хронично запаљење коже на местима где се налазе ове длачице, поменути неурони били су изузетно активни, а животиње су показивале изражену потребу за чешањем.

Међутим, када су истраживачи искључили гене који активирају ову специфичну групу сензорних неурона, мишеви више нису доживљавали упалу као осећај свраба.

„Ове специјализоване длачице и њихови придружени нервни завршеци имају кључну улогу у регулисању трихокнезе (свраба изазваног контактом са длаком) код хроничног свраба, што наглашава њихов значај у абнормалној обради чулних надражаја“, наводе истраживачи.

Иако на први поглед може деловати необично што научници проучавају шта изазива свраб код мишева, управо се ове животиње због бројних заједничких гена са човеком широко користе у биомедицинским истраживањима, како би се испитало да ли би потенцијалне терапије могле да буду ефикасне и код људи пре почетка клиничких испитивања.

Боље разумевање начина на који овај механизам функционише код мишева, као и степена његове сличности са рефлексом свраба код људских велус длачица, могло би да помогне научницима у развоју нових терапија за стања као што су убоди инсеката, екцем или контакт са отровним бршљаном.

„Потребан нам је нови механизам који бисмо могли да циљамо ако желимо да лечимо хронични свраб“, рекао је молекуларни биолог Бо Дуен и додао: „Наше истраживање указује да би ова популација неурона у будућности могла да постане једна од мета таквих терапија".

Истраживање је објављено у научном часопису Neuron.