Чежња без контроле – између љубави и зависности

Неуролог Том Белами био је срећно ожењен када је развио осећања према својој колегиници. Волео је своју жену. Није желео да започне романтичну везу са колегиницом, нити јој је чак рекао о својим осећањима. Па ипак, није могао да престане да мисли на њу.

Можда звучи као заљубљеност, али Белами користи другу реч за то: лимеренција. Скована као психолошки термин седамдесетих, лимеренција је интензивна, свеобухватна, често опсесивна везаност за другу особу која се разликује од других романтичних осећања.

„Лимеренција се најбоље описује као измењено стање ума“, објашњава др Белами. У почетку се осећате фантастично, додаје, описујући то осећање као еуфорију која вам даје енергију и оптимизам. „И зато изазива зависност. Ваше мисли се утркују и генерално се осећате оптимистичније и еуфоричније.“

Према Гугл трендовима, интересовање за претрагу лимеренције у свету је порасло од 2020. године. Такође је дошло до повећања онлајн материјала који се односи на лимеренцију, као што су теме и блогови који се боре са питањем када и зашто љубав може прерасти у опсесију – и шта они који су погођени могу да ураде поводом тога.

Шта је лимеренција

„Лимеренција је нешто што нам се дешава“, на начин који може бити нехотичан, напомиње психолог Дороти Тенов, која је прва сковала тај термин у својој књизи Љубав и лимеренција из 1979. године. Након што је спровела преко 300 интервјуа о романтичној љубави, идентификовала је феномен који још увек није изгледао као да има своје име – нехотичну, наметљиву и преплављујућу чежњу за другом особом. У психолошким истраживањима, особа која је предмет опсесије, позната је као лимерентни објекат (ЛО).

Бити лимерентан не значи нужно да ћете прогањати ту особу или да тражите њену пажњу. Међутим, истраживања указују да у неким случајевима лимеренција има потенцијал да се развије у штетно понашање, као што је ухођење. Тенова је написала да се искуство или „епизода“ лимеренције може догодити само једном или више пута током живота особе.

Просечна епизода наводно траје између 18 месеци и три године, мада неке могу трајати и дуже. Али најважније од свега, како наглашава Тенова, ако се лимеренција не контролише, може имати разарајући утицај на особу која је доживљава.

Белами то описује као узнемирујуће искуство. „Јасно сам могао да видим – интелектуално, да то не би успело и да не желим да се ово дешава. Али једноставно нисам могао да контролишем своје емоције“, описује своју лимерентну епизоду. У тим тренуцима, додаје, може бити страшно јер се „осећате беспомоћно“ и ван контроле.

Између чежње и неизвесности

Како знате да ли сте лимерентни, а не заслепљени или заљубљени на конвенционалнији начин?

Један кључни аспект лимерентности јесте да се храни осећајем неизвесности, истиче др Белами, који је написао књигу о лимеренцији и свом искуству са њом, Smitten. У нелимерентној романтичној ситуацији, особа која је заљубљена у некога обично би прешла почетну фазу неизвесности и осетила олакшање, срећу и сигурност када сазна да је вољена (или би се осећала тужно када њена осећања нису узвраћена). Међутим, лимерентна особа остаје заглављена у тој фази неизвесности, чежње и наде, указују истраживачи.

Неизвесност је „заиста једна од главних покретачких сила за развој онога што бих назвао 'зависношћу', где сте буквално у стању сталне жеље“, наводи др Белами. Он овај осећај неизвесности назива „трачком“ – у суштини, трачком наде да су осећања обострана или могућношћу везе са жељеном особом, иако не нужно у облику романтичне или сексуалне везе.

„Неки од ових људи чак ни не желе нужно сексуалну везу или романтичну везу са другом особом. Они само желе да им осећања буду узвраћена“, објашњава Ијан Тиндал, когнитивно-бихејвиорални психолог са Универзитета у Чичестеру у Великој Британији. Што је већи степен неизвесности, то ће лименентна особа више желети узвраћеност, а истовремено ће се плашити одбијања.

Последице по свакодневни живот

Познато је да лимеренција изазива патњу и ремети продуктивност код оних који пате од ње, до те мере да лимерентне особе могу почети да занемарују себе, напомиње Тиндал. То може укључивати занемаривање исхране, спавања и личне хигијене, до немогућности да задрже посао и занемаривање других односа са породицом, пријатељима или браћом и сестрама.

„Обично имају склоност да буду заглављени у прошлости, размишљајући о својим претходним интеракцијама са особом, покушавајући да докуче значење те интеракције. Њихово размишљање је потпуно заокупљено особом и толико доминира њиховим животом да нема места ни за шта друго.“

Заљубљенст или...

Ово је оно што разликује лимеренцију од заљубљености, која је још једна компонента романтичне љубави, коју карактерише њена преовлађујућа природа и интензитет у раним фазама романтичне везе. Заљубљеност се јавља на почетку многих романтичних веза и обично траје од око три до шест месеци, или понекад и до годину дана, наводи Тиндал. Али „обично нема ни приближно толико негативних последица по физичко и ментално здравље особе“, док је лимеренција знатно интензивнија.

„Када сте заљубљени у некога, не размишљате опсесивно о сваком емоционалном знаку где постоји контакт очима или подигнута обрва... Не анализирате говор тела особе на истом нивоу као особа која је лимерентни објекат.“

Лимеренција се такође донекле разликује од романтичне страсти, кажу истраживачи. Романтична страст подразумева чежњу за интимношћу и блискошћу са другом особом, не само физичком интимношћу већ и емоционалном везом и емоционалном интимношћу – „да се та особа познаје и да се од ње буде познато“, истиче Кетлин Карсвел, ванредна професорка на одсеку за психологију Универзитета Дарем у Великој Британији.

Не слажу се сви са тим ставом да лимеренција дели неке заједничке основе са другим облицима љубави и романтике. Два истраживача, који су предложили сопствени модел лимеренције 2008. године, тврдили су да лимеренција уопште није упоредива са љубављу – њих две постоје независно. Лимеренција, тврде они, је „негативна, проблематична и штетна“.

Да ли је лимеренција болест

Много тога још увек не знамо о лимеренцији. Не можемо чак ни бити сигурни колико људи је доживљава, због малих узорака у студијама. Није формално призната као психолошко стање за које особа може да потражи лечење.

Неки истраживачи спекулишу да може бити повезана са поремећајима везаности или другим менталним здравственим стањима као што су опсесивно-компулзивни поремећај, АДХД или ПТСП, али постоји мало истраживања о овим потенцијалним везама.

Ипак, Тиндал каже да тема добија све већи значај у области психологије.

Он и његове колеге развили су упитник о лимеренцији, који је попунило више од 600 људи који су имали или тренутно доживљавају лимеренцију. Одговори указују да, иако је лимеренција повезана са анксиозним стилом везаности, корелација није била велика. Лимеренција је „много, дубље исцрпљујуће стање“ од анксиозне везаности, сматра Тиндал.

Неки учесници су открили да је лимеренција „дошла ниоткуда“ – нису претходно пријавили ниско самопоштовање или самовредновање. Слично томе, резултати студије указују на то да људи са лимеренцијом генерално нису друштвено анксиозни, али осећају велику анксиозност према особи о којој говоре лимерентно. На пример, упркос опсесији сваком интеракцијом и жељи да поново интерагују са другом особом, када се суоче са њом, интензитет може бити толико јак да чак могу и побећи.

Граница између опсесије и понашања

Један од потенцијалних негативних утицаја лимеренције, који је Тенова описала у својој накнадној књизи из 2005. године, био је да лимеренција може навести људе да се упусте у друга опсесивна, антисоцијална понашања, као што је ухођење.

Али лимеренција сама по себи није патологија, нити је повезана са поремећајем личности, наглашава Ема Шорт, професорка сајбер психологије на Лондонском метрополитан универзитету.

„Лимеренција изгледа као изузетна веза и има везе са том једном особом и оним што вам она емоционално значи. Чини се да зависи од стања те једне особе која је некако запалила ово у вама“, објашњава Шортова.

Ухођење се разликује, додаје, јер бисте почели да пројектујете своја осећања на ту другу фигуру и замишљате да имате право на њу или да су осећања узајамна. Једна студија сугерише да чак 72 одсто оних који уходе има неку врсту психопатолошке дијагнозе.

„Већина људи је заштићена осећањима емпатије према објекту лимеренције, такође и јасним границама – о томе шта је њихово емоционално искуство, а шта је стварност“, наглашава проф. Шорт. „Постоји лични интегритет у вези са лимеренцијом. Садржан је и постоји потпуно сазнање да долази само изнутра.“

У својој студији, Шорт и њене колеге су закључиле да, иако лимеренција може делити особине повезане са ухођењем, лимерентне особе још увек нису, и можда никада неће, напредовати у понашању које је штетно за другу особу.

Љубав и лимеренција

С обзиром на њену потенцијално узнемирујућу и опсесивну природу, може ли лимеренција икада довести до здраве, обостране везе?

У случају Беламија, јесте: са његовом женом. Његова жена је, заправо, такође лимерент. „Та веза је успела. Упали смо у, неку врсту, праву љубав – класичну љубав, засновану на међусобном поштовању, међусобној наклоности, међусобној бризи и жељи, што је најважније“, каже Белами.

Белами никада није рекао својој колегиници о својим осећањима, али се поверио својој жени – што сматра прекретницом.

Али како се решио лимеренције за своју колегиницу? „У суштини сам је изгладњивао“, каже он. По његовом искуству, избегавање контакта са особом може постепено смањити зависно стање.

Теновa такође каже у својој књизи да лимеренција може избледети ако се прекине сваки контакт или ако дође до потпуног одбијања. На крају крајева, без трачка наде, лимеренција нема за шта да се држи.