Старење становништва забрињава, али "сребрна економија" пружа нове могућности за раст

Док су стручњаци и владе изражавају забринутост због пада стопе фертилитета, истичући изазове за економију и здравствену заштиту, други су оптимистичнији, тврдећи да успон „сребрне економије“ доноси нове могућности за раст.

Професорка Сара Харпер, директорка Оксфордског института за старење становништва, наводи да две трећине земаља света већ имају стопе фертилитета испод нивоа потребног за одржавање исте величине становништва у следећој генерацији и да је старење већине популација неизбежно.

Али додаје да то са собом доноси одређене позитивне стране. „Ово је успех у мери у којој ће свака беба која се роди имати прилику – или би требало да има прилику – да буде високо образована, здрава и да живи дуг, здрав живот.“

Иако признаје да ће људи који ће живети 80, 90 и више година постати крхки и биће им потребна нега, проф. Харпер додаје да је идеална прилика да се подигне свест о здравом начину живота становништва, посебно оних између 50 и 70 година.

Изазови, али и могућности

„Постоје неки изазови у погледу старења становништва, али постоје и огромне могућности, и уместо да покушавамо да им се одупремо, зауставимо их или преусмеримо, требало би да тражимо те могућности, јер имамо ову огромну кохорту здравих, активних, старијих, креативних одраслих.“, истиче професорка.

„И пошто смо још увек заглављени у институцијама 20. века које их не цене и не користе њихов потенцијал, морамо да створимо нове начине живота и рада који ће нам омогућити да искористимо ту огромну групу одраслих.“

Стручњаци наглашавају и важност преквалификације радника, флексибилног рада и опште промене у ставовима према старијим радницима. Проф. Харпер наводи да је такође важно решити проблем неједнакости у здравству и образовању како би све старије особе могле да дају вредан допринос.

Иако је кохорта бејби бумера посебно велика, стварајући популациони пораст који ће значајно повећати број најстаријих старосних група у наредним деценијама, Харперова напомиње да је популација млађе генерације мања – и сличниј по величини. То значи да ће у будућности старосна структура становништва подсећати на небодер, а не на традиционалну пирамиду.

Квалитетна и приступачна брига о деци

„Обезбеђивање висококвалитетне и приступачне бриге о деци је кључ за откључавање потенцијала и млађих и старијих одраслих”, сматра професорка.

Па ипак, чак ни скандинавске земље, које су наглашавале родну равноправност и позитивно родитељство, нису успеле да подигну укупне стопе фертилитета изнад нивоа просте замене становништва.

„Оно што би требало да радимо јесте да кажемо да постоје начини на које можемо да подржимо оне, посебно жене, који желе да имају децу, а то се односи на ствари попут добрих послова, доброг смештаја, добре бриге о деци, добре родне равноправности”, каже професорка.

„Али увек ће постојати група, вероватно у порасту, жена које су одлучиле да, из свих могућих разлога, неће имати децу. И на неки начин, морамо то да прихватимо.“

Иако наводи да је забринутост због пандемија, климатске кризе и пренасељености можда један од фактора зашто неке жене одлучују да немају децу, подсећа да постоје и други разлози, попут тога што се рађање деце више не доживљава као нужни део живота одрасле жене.

„Мислим да је то заиста велика психолошка промена.“

Људи између 50 и 70 година невероватан ресурс

Идеја да земљама треба висока стопа фертилитета укорењена је у застарелом ставу да је потребно много младих људи да би се бранила земља. „Заправо, не треба нам више. Свет се променио“, наглашава професорка. „Земљама са високим приходима нису потребне бебе. Само треба да променимо структуру, посебно економску структуру.“

Сматра да су људи старости од 50 до 70 година „невероватан ресурс“ са вредним вештинама за економију засновану на знању, при чему су многи спремни и способни да раде дуже.

„И у финансијском погледу, људи знају да ако ће се пензионисати са 60 година, а затим живети још 40, то је једноставно неодрживо са врстом пензионог система који имамо. Један приступ пензионој реформи, а да се не стављају у неповољан положај људи са нижим приходима, лошијим здрављем и нижим образовањем, био би повезивање државне пензије са доприносима за национално осигурање, а не са годинама.“

Професорка додаје и да се може повући паралела са порастом броја жена у радној снази.

„Педесетих и почетком шездесетих година, људи су говорили: 'Па, шта ћемо да радимо ако све ове жене уђу на тржиште рада? Шта ћемо да радимо? То ће потпуно пореметити све.' Али наравно, то се догодило и сада се у многим земљама узима здраво за готово да жене раде једнако као и мушкарци. Па, то је иста идеја и за старије одрасле особе“, закључује проф. Сара Харпер.