Читај ми!

Алфи Баун: Прича о ВИ осмишљена тако да изгледа као да људи немају шта да кажу

Да ли вештачка интелигенција ради за човека, или човек ради за оне који контролишу платформе и убирају профит? Да ли говоримо о мислећој интелигенцији или компјутерским програмима? Зашто мисли да борба није изгубљена, и зашто би мале земље, попут Србије, уместо да се плаше да ће остати у запећку, то могле да искористе и понуде алтернативу, и да чак буду пионири у тестирању нових модела власништва које би делила цела заједница, а не само велике корпорације, за Интернет портал објашњава британски теоретичар дигиталних технологија и медија Алфи Баун.

Предавач на Универзитету Ројал Халовеј у Лондону, теоретичар дигиталних медија и технологија Алфи Баун припада генерацији која је одрасла уз видео-игре и интернет. Све о чему пише и предаје проживео је. За Интернет портал РТС-а говорио о вештачкој интелигенцији и како она мења друштво и појединца.

Почела бих, заправо, оним што зовемо вештачка интелигенција. Занима ме да ли говоримо о некој врсти интелигенције као што је људска, или говоримо о огромном броју дигиталних алатки које већ познајемо?

Да, мислим да је то добро питање и, знате, то је нешто где мислим да имам другачији осећај у односу на многе друге јер, за мене, много је прича у медијима о вештачкој интелигенцији. Не знам у којој мери је то намерно, али мислим да у основи представља нетачну слику и на неки начин искривљује начин на који ове ствари заиста функционишу у свету.

Тако да, чак и називајући то вештачком интелигенцијом, ми радимо нешто погрешно, претварамо то у нешто где, знате, обично мислимо о људској интелигенцији, а ово је вештачка интелигенција.

Дакле, тражимо од људи да размишљају тако, јер то је (али је) заиста хиперболично називати то вештачком интелигенцијом.

Али, за мене, ово је заправо само програмирање рачунара. Ови алати, које год да погледамо, били засновани на слици или попут ChatGPT-ja, заправо нису толико различити.

И обично, ако разговарате са људима вичним рачунарским наукама, они су веома упознати са оваквим врстама програма и алата.

И није да они нису ништа ново, већ су следећа итерација врста рачунарства које су се развијале током последњих 50 година.

Мислим да ми, као друштво, морамо то да схватимо. И мислим да је, можда ће то звучати мало дистопијски, али разлог зашто нас људи који праве те алате па и медији охрабрују да размишљамо о тој великој, застрашујућој вештачкој интелигенцији која долази и која ће променити свет, заправо је микс више ствари.

То је да би то било тржишно и више продавано, да привуче више пажње. Али такође и да људи не одговарају за врсте алата који сами стварају.

Дакле, размишљање о томе као о вештачкој интелигенцији је као да кажемо: шта ми ту можемо? То долази, тако рачунари размишљају. Ништа не можемо да урадимо поводом те будућности. Само морамо научити да се прилагодимо

Мислим да је то заиста погрешан начин размишљања. Потребан нам је много етичкији, моралнији приступ, да размишљамо о томе које врсте рачунарских програма желимо да изградимо. Kоји су то програми који би помогли друштву, који би нас одвели ка бољој будућности?

Зато мислим да је ова прича о вештачкој интелигенцији дизајнирана да изгледа као да људи немају много тога да кажу о будућности технологије, а мислим да имају.

Поменули сте страх, и људи често говоре о некој врсти опасности коју вештачка интелигенција може произвести. Али заправо говоримо ли о томе, као што смо некада говорили млађима о интернету, да је то веома добра ствар ако знате како да га користите и шта тражите?

Да, мислим да је још нешто што сте поменули ту питање послова. Дакле, поменули сте страх од вештачке интелигенције, и једна од ствари које чујемо јесте да ће нам узети послове.

И занимљиво је, јер су неки људи на почетку говорили, један од класичних примера биле су ствари попут самовозећих камиона и аутомобила, и можда замена људи у фабрикама машинама.

Али са најновијим развојем вештачке интелигенције заправо се чини да је више новинара или писаца попут нас којима ће вештачка интелигенција одузети послове, не радничкој класа, већ образованијој класи, што је заиста интересантно. Али, опет, мислим да се све ово своди на исту ствар.

То одговара ономе да ми данас живимо у другачијем свету. Наравно, можда нешто мање у овој земљи, али ми већ дуже време живимо у капитализму.

Али постоји нова форма капитализма, у овој генерацији претпостављам, тренутна форма капитализма укључује врло мали број људи, посебно у технологији, који имају огромну моћ.

Дакле, имамо ситуацију где људи попут Илона Маска, Џефа Безоса или Марка Закерберга, вероватно имају више моћи од наших политичара, наших изабраних званичника, и тако даље.

А то је делимично зато што поседују ове алате. Дакле, да, мислим да људи могу искористити ове алатке. Није нужно да изгубимо послове, ако научимо како да их користимо.

Може постојати прилика, као што сте рекли, са интернетом је била. Људи можда могу радити занимљиве, креативне ствари са програмима попут ChatGPT-ja.

Али укупно гледано, већи проблем ће бити тај да ће бити мање послова, а више профита који иде овој врло малој групи људи који су суштински власници ових алата.

Дакле, заправо би требало да се више бојимо оних који контролишу те врсте алата?

Тачно. То је управо оно што ја мислим. На пример, то је и разлог зашто су често роботи који се праве антропоморфни. Правимо их да личе на људе.

Називајући то вештачком интелигенцијом, размишљамо о томе као о људима. Понекад их чак праве са људским лицем.

Постојала је чувена Софија, коју је америчка компанија направила у Хонгконгу, и имала је врло емпатично лице.

То такође видимо код уређаја као што је Сири, или робота који имају људске карактеристике.

И мислим да је све то дизајнирано да одврати пажњу од чињенице да је, заправо, важно то ко поседује ове алатке и за шта се оне користе.

По мом мишљењу, потпуна је заблуда, да ове ствари могу побећи од својих власника, зар не?

Оне раде тачно оно за шта су их њихови власници направили да раде, и мислим да је то важно.

Живели сте и радили у Хонгконгу неко време, и заправо пишете о свом искуству тамо и ономе што сте годинама виђали да се дешава у Kини. Поменули сте и дигитални град који је направио власник Алибабе. Занима ме заправо то што постоји огромна разлика између онога колико Kина улаже у патенте, у дигиталну технологију и вештачку интелигенцију, у поређењу са тим колико САД улаже. А када говоримо о Европи, јаз је још већи. Да ли ћемо ми постати само потрошачи ако се све производи у Kини, а сада им више заправо нису потребне ни наше, рецимо, идеје?

Да. Мислим да је то добро питање, и заправо се враћа на оно што сте рекли о томе да ли људи могу научити да користе ове алатке и користити их у своју корист.

Мислим да унутар одређених параметара и можете. Али да бисте имали праву моћ, морате имати право власништво, приступ и контролу над самим платформама.

Мислим да је једна од ствари које сматрам занимљивим фраза "капитализам платформи". И шта то значи, заправо. Људи покушавају различите ствари да опишу шта је другачије у капитализму данас у поређењу са, рецимо, оним пре 20 година. И једна од фраза која се понекад користи је ова фраза "капитализам платформи". И претпостављам да то значи да водимо толико живота на платформама, попут Фејсбука или нечега сличног, попут Убера или Ер би-ен-бија (Airbnb).

Ако размишљате о компанији попут Ер би-ен-бија, толико појединаца зарађује за живот преко те платформе. И ово је нова структура како велики делови нашег друштва функционишу.

И тако да, апсолутно, гледао сам како ово функционише у Kини и упоређивао са САД и стварима попут тога, приметио многе занимљиве ствари. Али мислим да је то глобална ствар. И ако радите на платформи, ограничени сте.

Дакле, свакако могу видети ситуацију у којој, на пример, европске земље могу користити платформе и можда би одређени појединци могли имати користи или одређене компаније могле имати користи.

Али саме платформе су у власништву све мањег броја људи. И заиста је врло могуће да ћемо у будућности имати да можда Kина и кинеске компаније поседују све платформе и да ћемо морати да радимо унутар њих.

Али ми их не само користимо већ и производимо садржај за њих?

Тачно, све компаније, не могу се тачно сетити бројева, али број појединаца који зарађују сав свој новац преко Јутјуба је заиста велики. Али платформа је само платформа. Дакле у основи ћемо радити бесплатно, не нужно бесплатно, али то је концепт бесплатног рада, где зарадите неки новац али сама платформа зарађује огроман новац.

Тако да лако могу замислити ситуацију где велики део Европе ради за малу количину прихода. Али прави профит иде америчкој или кинеској корпорацији која поседује саму платформу. Мислим да смо већ у таквој ситуацији, што нас враћа на почетак нашег разговора.

Мој приступ је увек био да морамо да размишљамо о том свету који долази и да преузмемо више контроле над њим. Не знам, веома је тешко решити овај проблем, али дефинитивно морамо размишљати о другачијем власништву, можда државном, заједничком или дељеном власништву над платформама.

Не можемо просто препустити све и мислити радићу само на Јутјубу, а остатак моје каријере постаје вишак вредности од мог рада који прикупљају платформе чији су власници у другој земљи. То је нешто о чему би требало да размишљамо, о алтернативама, и како се борити против тога.

И ту се враћамо на целу ту ствар око рачунарских програма. И треба да почнемо више да размишљамо о томе шта желимо да наши рачунари раде, коме желимо да служе. Уместо да само слепо улазимо у неку будућност.

Kако видите мале земље попут наше, где ми можемо и како да се укључимо у све то? Јер ми смо мало тржиште, и језик нам је у најбољем случају регионални, и тешко да у овом тренутку можемо бити укључени у програме као што су ChatGPT или нешто слично.

Да занимљиво је, зар не, јер са једне стране мање земље које имају свој језик могу помислити да ће бити запостављене до одређене мере када се овакви развоји догађају на глобалном нивоу. Али, с друге стране, иако ја долазим из Британије коју људи доживљавају као неку моћну државу…

Због енглеског језика…

Да, али и због историје. Али питам се није ли то за моју земљу отежавајућа околност јер се говори енглески језик. Али нема никакву заштиту, никакву врсту гаранције засноване на језику, и ми се просто налазимо у истом кошу са, рецимо, Америком.

Зато се питам да ли можда мање земље које имају свој језик имају више могућности да изграде нешто мање, али можда у власништву државе или заједнице, што би могло да буде алтернатива, или да функционише паралелно са неким од тих већих глобалних платформи које раде на енглеском језику.

Тако да верујем да би то пре могла бити прилика, посебно за земље са јаком социјалистичком прошлошћу, као што је рецимо Србија, јер мислим да су многе западноевропске земље све више слабиле, док су корпорације постајале све јаче и јаче.

Дешава се то и овде, али питам се, да ли би те мање земље заправо могле бити пионири у тестирању различитих модела власништва и стварања различитих платформи које би можда биле мало етичније и боље од пуког придруживања великим корпорацијама из Kине и Сједињених Држава.

Често помињете етичко питање, ко то заправо треба да контролише? Имамо веома тежак процес доношења регулатива и законодавства чак и у ЕУ, а заправо Kина и САД нису толико заинтересоване за регулисање.

То је занимљиво, зар не, јер се то односи на ширу политичку ситуацију. Државе се боре док се богатство преноси на корпорације, па често нуде све мање регулација како би подстакле корпорације да дођу.

Најбољи пример за то је Ирска, која се слави у медијима јер има висок БДП и ствари попут тога, али заправо Ирска добро пролази, на папиру, зато што су понудили све ове дерегулације и пореске олакшице великим корпорацијама да своја седишта отворе у Даблину или у Ирској, и избегну порезе уз различите врсте дерегулације. То је добар пример државе која се бори, нудећи корпорацијама дерегулисани простор, и онда оне све више напредују.

Дакле, то је обрнуто од онога што мислим да би требало да радимо, зар не? Требало би да имамо повећане контроле, јер једном када отворите ту конзерву дерегулације, то не престаје. И завршите са слабијом државом.

Биће веома тешко регулисати нешто тако огромно, а што се свакодневно развија. Оно што сам желела да питам – а то помињете често када пишете о видео-играма, али не односи се само на видео-игре већ је повезано са свим алатима који мере наше потребе, оно што претражујемо, шта нас интересује… – да ли живимо у некој врсти дистопије где је све предвидиво? Да ли се ми, чак иако тога нисмо свесни, тако крећемо кроз живот?

Да. Мислим, то је нешто што ме заиста заинтересовало, претпостављам. И да, почео сам радећи на видео-играма, а затим сам се заинтересовао за концепт гејмификације, што се односи на то када све врсте других аспеката живота имају неку врсту елемента игре. Дакле, размишљао сам о једноставним примерима као што су Гугл мапе или, можда још очигледније, платформе за упознавање попут Тиндера, где привлачите кориснике са свих страна, или апликације за трговину попут Робинхуда, где постоје бодови и системи награђивања за различите ствари. И желео сам да истражим како наши градови функционишу. То, такође, произлази из неких мојих истраживања о кинеским градовима и западним градовима, и њиховом упоређивању.

Али много тога што се данас дешава, мислим да бисмо то могли назвати предиктивном технологијом, то је уобичајени начин размишљања о томе. Али ове технологије заправо нису о предвиђању онога што ћете радити или шта желите. Више се ради о томе да вас усмеравају, у неком медијском контексту. Често чујете тај израз "усмеравање". То је као да предвиђамо шта ће особа урадити, и онда је благо усмеравамо у другом правцу.

На пример, да ли је Тикток нека врста имитације видео-игара?

Тикток, знате, може бити прилично гејмифициран. Мислим да је тако са свим платформама, и Инстаграм како се развијао током времена, мање се радило о статичним сликама а више о клиповима и кретању кроз простор на тај начин. Тако да мислим да је све то повезано са пружањем подстицаја људима да делују и понашају се на одређене, другачије начине, и у делимично измењеним обрасцима.

Заиста мислим да је то више застрашујуће од приче како вештачка интелигенција све преузима, и сличним стварима. То су заиста важне промене које се дешавају у друштвеном животу данас, мислим да се наша свакодневна рутина мења. И када кажем то, не мислим само да смо превише на телефонима. Kомпликованије је од тога.

Ради се о томе да су се обрасци и ритмови нашег свакодневног живота променили. Будимо се, прво погледамо телефон, и гледамо различите ствари. Kрећемо се користећи Гугл мапе, прихватамо сугестије за ресторане. Kористимо градове на другачији начин. Читава структура свакодневног живота је дигитализована и промењена.

Сада, то није лоша ствар. Наравно, навике се стално мењају, и прилагођавају новим технологијама. На пример, телевизија је заиста променила навике људи, људи су почели другачије да организују структуру свог дана због телевизије и сличних ствари. Али ми смо сада, претпостављам, у новом таласу промена наших свакодневних животних навика.

За мене, често се те промене дешавају искључиво у функцији корпоративних профита, и где вам један одсто говори да радите ово, уместо онога, јер је профитабилније или шта већ. Док мислим да су чак и у време телевизије, постојали сложенији разлози.

Поменули сте етику и слажем се, није на мени да кажем шта је етички исправно, а шта није. Али мој инстинкт ми каже да су чак и у доба телевизије људи подстицани да организују свој живот на начин који има неког смисла за друштво. Мислим да данас људи бивају подстицани да организују свој живот на начин који има смисла само за генерисање профита за 1% власника платформи и капиталиста.

И то је променило потпуно односе међу људима или…

Тачно, мислим да је потпуно променио, и могли бисмо дуго времена да разговарамо о томе, али и о врстама отуђења и изолације које постоје. Очигледно када нам је дат интернет речено нам је да ће нас повезати са свима, као никада раније. Али оно што је очигледно, када се осврнемо на то, јесте да је на крају то резултирало фрагментацијом и раздвајањем наших заједница и друштава као никада раније, остављајући нас као много више индивидуалне људе који не деле исте обрасце, који немају исте везе међусобно. А то чини формирање друштвеног живота и заједнице веома тешким.

У реду, хвала.

Хвала вам, извињавам се што је било превише песимистично, али мислим да је веома интересантно разговарати о овоме. И ово није борба која је завршена, мислим да још увек можемо постићи значајне ствари помоћу ових технологија. Али свакако је било веома занимљиво дискутовати. Хвала вам што сте ме угостили.

уторак, 28. мај 2024.
26° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије