Планински кристали у уметности и лепом кичу

Хотел „Југославија“ на Земунском кеју је историја, али оно најсјајније из њега наставља да живи. То је лустер од 14 тона, димензија 30 са пет метара, направљен од 40.000 Сваровски кристала брушених, пре добрих шездесет година, у индустријским постројењима фирме у Ватенсу и Швацу поред Инсбрука.

Тако барем гласи последња информација из Миленијума/Danube Riverside и међународног ланца хотела "Marriott" од децембра прошле године. Бруталистичко тело одлази у шут, али кристални нексус остаје. Ако се неко питао како функционише пресађивање органа код неживих објеката, архитектура је најбољи примера. У антици се то звало "spoils of war“ или ратна отимачина, после рециклажа као разумна штедња, онда upcycling као отмена. Овде је то естетски трансфер, пренос кристалног срца у новог домаћина.

Мистерија тог јединственог кристалног објекта није нестала. Архив Сваровског из Ватенса нема сачуване податке о лустеру из Хотела „Југославија“. Када су кристали наручени, како транспортовани, како је текла монтажа, да ли је дизајнер седео у југословенском архитектонском тиму, да ли је Сваровски суделовао у креативном делу или само испоручивао камење као Икеа даске, то се пре може сазнати у Београду него у Ватенсу.

Рафаел Лозано-Хемер: Воронојев дијаграм

Примедба о кристалима као пулсирајућем срцу је више од метафоре. Планински кристали заиста вибрирају. Наравно не кад су део прстена или огрлице, али у природном блоку велике кубаже таласи се осете. Под условом да се не очекују вибрације у снази борер-машине за асфалт.

Једна таква џиновска, необрађена кварцна стена, ископана на Мадагаскару, стоји у пдоземним коморама Музеја у Ватенсу. На екрану се види "La Primadonna Assoluta“ Џеси Норман како пева арију Дај ми руку, Белинда, ноћ ме покрива из опере Дидона и Енеј. Испод екрана пулсира кварцна стена кад се на њу положи рука. Кад јој се да рука, као што моли несрећна Дидона у опери Хенрија Персела.

Два тунела даље, на месту где се срећу брушени кристали са енергијом природне кварцне стене, изложена је инсталација мексичког уметника Рафаела Лозано-Хемера (Мексико Сити, 1967). Наслов је Воронојев дијаграм.

Музеј Сваровског вијуга на неколико подземнох нивоа, уређен као систем повезаних тунела и комора. Од његовог отварања 1995. систематски се додају нове. У тридесет година уређено је 15 комора, у просеку сваке друге године по једна.

Ове године су отворене чак две, обе по Рафаеловом дизајну. У једној, визуелно скромнијој, кристали „шапућу“. Друга, споменута Воронојева комора је празник за сва чула, врхунски примерак имерзивне уметности и актуелни изложбени фокус. Посетиоци најпре на видеу прате поступак у коме је кристални блок од једног кубног метра доведен до експлозије. Одатле се улази у шпиљу 18 са 13 метара, с чије наизглед бескрајне таванице виси 7.000 кристала насталих у експлозији. Они појединачно рефлектују светлост у откуцајима људског срца.

Инсталација је технички комплексна, али у поруци једноставна. Она је carpe diem и memento mori у једном, истовремено позива на славље живота и мирење са пролазности. То је симулација момента непосредно после Великог свемирског праска, када се из облака распрснуте материје рађа живот. Како посетиоци пролазе поред сензора, тако сензори преузимају ритам индивидуалног срца. Свако је и сам, и део колектива, за један свемирски тренутак.

Уметник за инсталацију користи дијаграм Георгија Вороноја, руског математичара из доба царства. Пажња, украјински извори наводе Вороноја као украјинског научника, па тај податак треба узети с резервом. Оно што је међутим сигурно је да Воронојев дијаграм припада читавом човечанству.

Рафаел Лозано-Хемер је студирао физичку хемију у Монтреалу и обично користи природне процесе за оквир својих монументалних имерзивних дела. У овом случају то је метафизичка игра геометријских равни. Поједностављено, извори светлости су распоредјени на једној равни, док осветљене површине, у овом случају брушене кристалне фасете, стоје под различитим угловима према њој.

Даља интепретација Рафаелове инсталације би светлосну раван идентификовала као божју раван, а неправилне кристалне фасете као индивидуалне егзистенције испод ње. Пулс Вороној емитује музику сфера упаковану у уметност, математику, физику и религију.

Ако посетите Кристалне светове у Ватенсу у јануару или фебруару кад је мало људи, кристални свемир ће дуго откуцавати ритмом вашег срца. Кад је гужва, лети или у рану јесен, то је једва десетак секунди по срцу.

Јајои Кусамa: Испод „Лустера боли“

Мега-лустер у бившем Хотелу „Југославија“ је објекат поноса. Није неопходно бити југо-носталгичан да се у медијима понавља како се у Београду налази „највећи лустер на свету“. Некад највећи, свеједно. За поређење, Беч се и даље интернационално хвали лустером у градској већници, а при томе је он само „лустерчић“, три тоне тешка имитација готике. Величина је битна, не само код лустера.

За разлику од тог лустера поноса, у једној од комора Кристалних светова у Ватенсу се од 2016 налази Лустер бола. Или туге, зависи како се преведе оригинални назив инсталације Chandelier of Grief.

По смислу би било најближе тужбалици за неким, поготово кад се узме у обзир да је ауторка инсталације Јајои Кусама (Нагано, 1929), вероватно најпопуларнија и најскупља женска уметница на свету. Она ствара у мешавини стилова, узима инспирацију из феминизма, минимализма, надреализма, концептуализма и америчког апстрактног експресионизма. Из овог последњег је преузела јарке боје, а из себе репетицију одредјених мотива, као обојених тачкица, веселих бундева и infinity мотива, соба оптички проширених на бескрајно.

При томе је Кусама све само не весела. Због породичног искуства у одрастању, милитаристички строгог чак и за јапанске прилике, због дугих и тешких почетака, Кусама је оболела од депресије. Од краја седамдесетих она добровољно живи у менталној институцији отвореног типа у Токију. За њу отвореног типа. Атеље је изнајмила тако да је близу болнице. Кусама и даље надгледа своје изложбе, једнако је цењена од теоретичара уметности, колекционара и аукцијских кућа. Рекло би се да она функционише, али кад заврши дневни рад у атељеу, враћа се „кући“ у болницу, на ментално одељење.

Одатле Лустер бола за музеј Сваровски у Тиролу. То је још једна инфинитy-инсталација која умножавањем рефлекса огледала, светла и тешких кристалних лустера креира бескрај као простор туге. Њене туге. Добро расположени посетилац ће у тој комори само осетити вртоглавицу и лагану мучнину јер му је блокиран осећај равнотеже. Бол и тугу само ако их је донео са собом.

Још једна битна формална ствар одваја лустер поноса из Београда и туге из Ватенса. Оба су изашла из радионица Сваровског, али онај из Београда је модернистички, као и зграда некадашњег хотела, више кристални тепих на плафону него лустер. Кусамин у Ватенсу је „chandelier“, висећи кристални лустер који вуче ка земљи, ментално притиска и гњечи.

Бајке о кристалу и леду: Андре Хелер, Џејмс Талер, Ли Бул

Концепт за музеј-галерију Кристалних светова је осмислио Андре Хелер (Беч, 1947), аустријски мултимедијски уметники. Објекат је подигнут око нарације о планинском диву који је кренуо на пут са врећом блага и онда застао у Ватенсу омађијан сјајем кристала и леда. Ту се завукао у подземне шпиље где и сад бдије изнад свог блага.

Традиција на коју се Хелер позива су такозвани кабинети куриозитета, које су на својим дворовима уредјивали ренесансни владари. Кабинети су мешали скупоцено и ретко, аутентично и фалсификовано, шкољке далеких мора и рог једнорога. По смислу и намери, то је музеј Сваровског у Тиролу, ренесансни кабинет куриозитета и тиролски дизниленд.

Неке собе то заиста јесу, леп, скуп, естетски и технички супериоран кич. На пример естрадна соба Art of Performance. Или инсталација индијског модног дизајнера Маниша Ароре Ready to Love, која асоцира на хабитат голубова под халуциногенима, или зид с урнама на гробљу у Лас Вегасу.

Али добар део инсталација је заиста вођен амбицијама за стварање интелектуално и емотивно захтевне уметности. Да је она при томе имерзивна и изазива вртоглавицу, то долази од материјала и димензија у којима се јавља.

Хелер се више пута враћао да унапреди дизајн. Један од додатака је Кристална купола од 600 огледала, која код посетиоца ствара осећај да се налази у унутрашњости кристала. Да ли је то уметност, медитација или халуциногена печурка, о томе се може разговарати. Најближе истини, то је физика, јер дизајн директно цитира геодетску куполу америчког архитекте Бакминстера Фулера (1895 – 1983).

Инсталација Umbra/Сенка Џејмса Тарела (Лос Андјелес, 1943) третира вештачку и природну светлост као материјале опипљивих карактеристика. Тарелов „меси“ светлост као што се меси тесто за хлеб, то је његов знак препознавања у свету уметности. „Сенка“ је најједноставнија, најминималнија инсталација у Ватенсу. То је обичан оветљени зид који се претапа са непостојећом дубином. Директна инспирација: Мазачов проналазак перспективе као моменат кад је рођена ренесанса.

Јужнокорејска уметница Ли Бул (Сеул, 1964) ауторка је просторног конструкта Into the Lattice Sun, Сунца иза растера/решетке. Наслов вара, сунца нема. Има беле светлости која имитира свитање и сутон, тако што неправилним кристалним агрегатима даје привид градова-духова, вилинских насеља и ледених кула.

Миметички квалитети чистог транспарентног кварца су практично бескрајни. Он може бити све, а да свеједно остане обичан каменчић. Премда, назвати планински кристал обичним песком , то је исто као назвати дијамант обичним угљем.

Кварц и дијамант су браћа по сјају. Разлике су познате – један је силициум диоксид, други чисти карбон. Тврдоћа није иста, индекс преламања светлости је код дијаманта далеко већи (2,4 према 1,5). Али на крају не одлучују оптички ефекти, већ одакле светлост долази. Са које равни, као код инсталације по Воронојевом дијаграму.

А ту онда креће бајка о планинском кристалу, распреда се чаролија светлуцавог камења у коме живе натприродна бића. Сваровски је пре равно 130 година директно ушао у ту чаролију. Ушао је технички, индустријски, финансијски, маркетиншки и естрадно. Сада и уметнички, у складу са глобалним трендом ка имерзивној уметности.

Тек кад посетилац заврши с обиласком музеја, схвати да је последњи кабинет куриозитета робна кућа. Али онда је већ касно за трезвеност.