Зашто неке животиње воле живот у градовима

Истраживања показују да се животиње исте врсте које живе у градовима и на селу понашају различито. Ови диспаритети ће вероватно бити све већи јер више од половине људи широм света сада живи у урбаним срединама, а градови постају све већи.

Недавно истраживање научника са Универзитета у Тел Авиву показало је да су египатски слепи мишеви који живе у урбаним деловима Израела добили потомство две и по недеље раније од оних у руралном подручју. Ово им даје значајну предност јер постоји вероватноћа да ће се размножавати два пута годишње.

У истраживању је забележено да је у урбаним срединама већа заступљеност и разноврсност воћака. У Тел Авиву, на пример, дрвеће се залива. То значи да воћа има дуже током целе године, што значи поузданије залихе хране за слепе мишеве.

Они такође имају користи и од ефекта урбаних „топлотних острва“, са вишим температурама које ублажавају зимске температуре којима су изложени њихови сродници у руралним срединама.

Већина животињских врста људе доживљава као предаторе, тако да их наше присуство омета и одвлачи пажњу од храњења и размножавања. Да би преживеле у градовима у којима доминирају људи, животиње стога морају бити храбрије.

Ово је нешто што су истраживачи неко време проучавали код дивљих животиња попут лисица. Урбане лисице су често сигурније у реакцији на храну која је, рецимо, смештена у кутију од ципела.

Урбане птице, од црвендаћа до дивљих голубова, такође су постале храбрије. У студији из 2008. научници су открили да су урбане птице толерантније на узнемиравање људи од руралних, и дозвољавају људима да им приђу ближе.

Птице које су се мање устезале да приђу људима потомци су већ великог броја генерација које живе у градовима, што говори о дугој историји прилагођавања условима средине. Ова промена понашања помаже овим животињама да прилагоде своје реакције на стрес када су изложене новим ситуацијама. Да то не ураде, патили би од хроничног стреса.

Да би се проверило да ли је ова смелост код птица последица еволуционих адаптација, једна експериментална студија из 2006. у Немачкој је одгајала птиће косова из урбаног центра и оближње шуме.

Држали су све птице у истом окружењу док нису одрасле, а затим су тестирали њихове акутне реакције на стрес када су их људи ухватили и држали у рукама. Птице из града су имале нижи одговор на стрес, што указује да је ова разлика генетски одређена.

Међутим, урбане птице показују тенденцију да су мање успешне у узгоју птића од оних у сеоским подручјима. Иако птице могу да искористе храну коју обезбеђују људи у многим градовима и местима широм света – било директно у хранилицама за птице, или сакупљајући нашу одбачену храну – урбана подручја не пружају довољно плена бескичмењака који је потребан многим гнездама.

Једна студија објављена 2020. године открила је да је највећи изазов за велике сенице у урбаним срединама била мала бројност инсеката.

Иста врста, други град

Многе од ових промена код врста настањених у градовима тешко је открити, али једна појава постаје очигледнија када се проведе неко време у градовима широм света. Обично у сваком граду има много животиња исте врсте.

Научници то називају биотичком хомогенизацијом. То се дешава када места почну да постају све сличнија врстама које тамо можете пронаћи.
Овај процес почиње егзодусом врста које не могу да толеришу живот уз људе. Велики сисари, често грабљивице, су први који одлазе када подручје постаје све урбанизованије.

Тада почињу да се усељавају алохтоне врсте. Дивљи голубови, пацови, чворци и многе друге врсте људи уносе током времена, било случајно или намерно, све док се не дође до тачке када биодиверзитет у једном граду, почне да личи на неки други на другом крају света.
Ове врсте често имају шире нише у исхрани и станишту, што их чини добрим у искоришћавању урбаних подручја.

Урбанизација непрестано мења наш однос према животињама и начин на који доживљавамо природу. Иако научници расправљају о томе да ли смо ушли у антропоцен (ново геолошко доба засновано на значајним планетарним променама које су изазвали људи), неоспорно је да људи имају и још увек обликују пејзаже који одговарају нашим потребама.

Раст градова и других урбаних подручја ће се наставити, а предвиђа се да ће будућа урбана експанзија прогутати 11-33 милиона хектара природног станишта до 2100. године.

Тако људи постају највећа покретачка снага у еволуцији дивљих животиња.