Мозак може да „успори“ време – шта се дешава док учимо нове покрете

Тенисер може да опише осећај да се лоптица успорава непосредно пре него што је удари. Музичар може да има утисак да време протиче другачије док је потпуно удубљен у наступ. Истраживачи испитују да ли припрема за покрет утиче на такве промене у нашем доживљају времена.

Један од начина да се то утврди јесте да се од људи затражи да процене колико дуго је краткотрајни светлосни сигнал био укључен. Светло може да буде видљиво током тачно одређеног временског периода, али човекова процена његовог трајања може да се промени, нарочито док се припрема да руком посегне ка одређеној мети.

Истраживање објављено у научном часопису iScience показало је да се та промена може развијати вежбањем. Како су учесници понављали задатак посезања руком ка мети, све брже су започињали покрет. Упоредо са тим напретком, све чешће су процењивали да су краткотрајни светлосни сигнали приказани пре покрета трајали дуже.

„Ефекат је био велики: учесници су имали утисак да су надражаји трајали 25 одсто дуже од референтног трајања, што представља прилично велико изобличење, чак и према мерилима перцептивних илузија“, рекао је за Сајенс алерт когнитивни неуронаучник Никола Бинети са Универзитета Тор Вергата у Риму.

Ранији докази који повезују покрете и процену времена навели су истраживачки тим да очекује да ће увежбавање покрета променити процене трајања. Међутим, вежбање није довело до тога да се те процене приближе референтној вредности.

„Оно што нисмо очекивали јесте да ће вежбање појачати изобличење, уместо да га смањи“, рекао је Бинети.

Истраживачки тим је ангажовао 40 одраслих дешњака, чији је задатак био да руком посегну ка метама приказаним на екрану. Половина учесника посезала је ка метама лево или десно, док је друга половина посезала ка ближој или удаљенијој мети.

Учесници су померали кажипрст десне руке по површини испод екрана, која им је заклањала поглед на сопствену руку. Звучни сигнал означавао је тренутак када треба да започну покрет. После сваког покушаја, на екрану се приказивало место на којем је њихов прст завршио.

Имали су и други задатак. Пре него што би направили покрет, посматрали су круг који би накратко засветлео. Након покрета процењивали су да ли је круг остао осветљен дуже или краће од референтног трајања од 0,84 секунде, са којим су претходно били упознати.

У појединим покушајима мета се појављивала унапред, што је учесницима омогућавало да припреме покрет док чекају звучни сигнал. У другим покушајима положај мете откриван је тек у тренутку оглашавања сигнала. У посебном услову испитивања провераване су процене трајања без извођења покрета.

Када су учесници унапред знали положај мете, у просеку им се чинило да светлосни сигнал траје дуже него у преостала два услова испитивања.

Још значајнија повезаност уочена је током понављања задатака. Учесници су постепено почињали да се покрећу све брже након звучног сигнала, а истовремено су све чешће процењивали да светлосни сигнали трају дуже.

Убрзање је било најизраженије када су учесници морали да сачекају звучни сигнал како би сазнали положај мете, али су обе промене биле међусобно повезане у оба услова испитивања.

Особе код којих је дошло до већег побољшања у брзини започињања покрета углавном су показивале и веће повећање субјективно доживљеног трајања светлосног сигнала. Прецизност којом су прстом погађали мету није могла да објасни укупну промену у процени времена.

„На известан начин, наш мозак користи тренутак у којем намеравамо да делујемо као референтну тачку за процену тога колико дуго трају догађаји око нас“, објаснио је Бинети.

Истраживачи су такође испитивали електричну активност мозга помоћу електрода постављених на кожу главе, применом технике која се назива електроенцефалографија (ЕЕГ).

Њихова анализа повезала је измењене процене трајања са можданом активношћу током две фазе: док је светлосни сигнал био видљив и док се обрађивала информација о његовом трајању, као и након што је сигнал нестао, када се та информација користила за доношење процене.

Током прве фазе, релевантни обрасци мождане активности били су повезани са планирањем одређеног покрета. Након тога, у групи која је посезала ка метама лево или десно, ти обрасци указивали су на ширу укљученост можданих процеса у припрему за покрет. Слична тенденција уочена је и у групи која је посезала ка ближим или удаљенијим метама, али није достигла статистичку значајност.

Претходна истраживања бавила су се везама између можданих процеса повезаних са покретима и перцепције времена. Ново истраживање пружа додатни увид у то како се овај однос мења током вежбања.

Бинети је навео да би слични механизми могли да имају улогу у активностима које захтевају развијене вештине, попут спорта и музике. Међутим, те активности нису непосредно испитиване у овом истраживању.

Истраживање не може да докаже да бржа припрема за покрет узрокује субјективно продужење времена. Мотивација, очекивање награде или друге промене које се јављају током вежбања могле би да допринесу обема појавама.

Поред тога, у ЕЕГ анализи коришћене су просечне вредности добијене из више покушаја, због чега истраживачи нису могли да прате како се релевантна мождана активност мењала са сваким понављањем.

Ипак, резултати указују на то да чак и једноставна процена трајања може бити тесно повезана са покретом који тек треба да уследи. Како постајемо спремнији да се покренемо, краткотрајни догађаји које уочавамо пре покрета могу нам деловати дужи него што заиста јесу.