Колико гени обликују наш животни век

Иако ново истраживање делимично оповргава раније студије, оно сугерише да подаци које смо раније користили нису испричали целу причу када је у питању равнотежа између живота и смрти.

Ако оставимо по страни ризик од преране смрти због несреће или повреде, гени могу имати много већи утицај на наш животни век, него што се раније мислило (према неупоредивој студији података о близанцима).

Генетико старење и потрага за генима повезана је са дуговечношћу, према резултатима најновијих истраживања.

„Годинама се сматрало да је људски животни век зависи од фактора који нису повезани са генетиком, што је довело до значајног скептицизма према улози генетике у старењу и према изводљивости идентификације генетских детерминанти дуговечности“, истакао је молекуларни биолог Бен Шенхар из Вајцмановог института за науку.

Подела фактора смрти

Начини на које људски живот може да се заврши су безбројни, али их је наука сврстала у две категорије: унутрашњу и спољашњу.

Када се говори о унутрашњим факторима смрти,то су старење и генетика, спољашњи фактори смрти обухватају несреће, инфекције и друге спољашње узроке.

У многобројним историјским подацима који су коришћени у ранијим студијама узроци смрти нису били детаљно описани, што је отежало разликовање различитих фактора.

Подаци о близанцима су кључни за генетске студије

Истраживачки тим анализирао је податке о хиљадама близанаца, укључујући податке о браћи и сестрама одгајаним одвојено, што раније није било разматрано у студијама наслеђивања током животног века.

Подаци о близанцима су кључни за генетске студије, одвајајући ефекте гена на појединца од свега што долази након рођења, као што су избори начина живота, исхрана и образовање.

На спољашње узроке смрти утичу математички модели смртности који сугеришу да је већа вероватноћа да ће смртни случајеви бити изазвани унутрашњим факторима, што је интензивније како старимо.

Резултати нису само одговарали подацима из стварног света, већ је нова процена од 55 процената ближа постојећим проценама о генима који објашњавају варијације у другим аспектима наше физиологије, као што је висина .

„Висока херитабилност слична је оној код већине других сложених људских особина и херитабилности током животног века код других врста“, наводе истраживачи у свом објављеном раду.

Иако ново истраживање делимично мења резултате студија које су до сада рађене, оно сугерише да подаци које смо раније користили нису дали све одговоре када је у питању равнотежа између живота и смрти.

Истраживачи у новим студијама покушавају да тестирају своје закључке у односу на савремене податаке који боље раздвајају различите узроке смрти.

Сазнање да генетика има толики значај у одређивању животног века покреће питања о томе који гени имају највећи ефекат и како функционишу – два могућа подручја за будућа истраживања.

„Ако је херитабилност висока, то ствара подстицај за тражење генских варијанти које продужавају животни век, како би се разумела биологија старења и потенцијал да се ова тема терапеутски реши“, закључио је  молекуларни биолог Бен Шенхар из Вајцмановог института за науку.