Ново откриће фосила – један од наших предака био је невероватно сличан горили

У часопису Nature, истраживачи су описали скуп фосила старих 1,5 милиона година са локалитета у Кенији, који укључују прве кости шаке врсте paranthropus. Налаз је веома редак пример релативно комплетног скупа костију шаке из тог времена.

Прве остатке врсте paranthropus открио је у Јужној Африци др Роберт Брум 1938. године. Његово име значи „поред човека“ и одражава чињеницу да је делио директног претка (познатог као australopithecus) са нашим родом – homo, али је постојао и паралелно уз рану људску лозу. Фосили које је др Брум пронашао, припадали су врсти paranthropus robustus.

С друге стране, остаци врсте paranthropus boisei су први пут откривени у клисури Олдуваи, у Кенији, од стране Мери и Луиса Ликија 1959. године. Због масивне доње вилице и зуба врста је названа и Крцко Орашчић.

„Веома велики зуби (зуби који нису кутњаци попримили су изглед кутњака) указивали су на могућу исхрану од жилаве и влакнасте хране – готово сигурно сачињене од биљака – која је захтевала интензивно жвакање. Paranthropus је био хоминин, који се кретао на две ноге, попут представника наше лозе, а слично је и са покретима остатка тела и величином. Такође је живео у сличним стаништима као и рани homo, a ипак – изумро је пре око 800.000 година", објашњава Сали Кристин Рејнолдс, ванредни професор палеоекологије хоминина, на Универзитету у Борнмуту.

Неизбежно је да су ове две лозе хоминина (племе homininae, које укључује род homo – људе и праљуде, а искључује гориле) упоређене на сваки могући начин како би се утврдило које особине су осигурале опстанак homo-а. Опстанак homo-а приписан је његовом великом мозгу, малим зубима и исхрани заснованој на месу.

С друге стране, parantrophus, са својим великим зубима и мањим мозгом, често се представља као еволутивно „не баш довољно паметан или прилагодљив да би опстао у свету који се мења".

Међутим, било је мало стварних доказа о конкретним разликама у начину на који је parantrophus физички користио своје тело или се односио према околини. До сада.

Најскорије пронађена група фосила из Куби Форе, на источним обалама језера Туркана у Кенији, показује да parantrophus boisei није био неспретан или лоше прилагођен свом начину живота. Остаци, за које се сматра да су стари око 1,52 милиона година, укључују делимични скелет са костима шаке и стопала пронађеним поред вилица и зуба који су припадали p. boisei.

„По први пут можемо повезати масивни апарат за жвакање ове врсте са удовима и рукама који су јој помагали да функционише у изазовном древним пределу", наводе истраживачи.

Није био трапав као што се мислило

Прсти су, у многим аспектима, више слични горилама него људима, али су стопала веома слична стопалима које има homo. У ствари, стопало показује да је p. boisei био ефикасан двоножац, и да је ходао на крутим стопалима која више подсећају на наша него на она ранијих врста као што је australopithecus afarensis.

Палац је био поравнат са осталима, а зглобови показују исти нагиб нагоре – назван дорзални склиз – који омогућава и данашњим људима да се снажно одгурују приликом ходања или трчања. Увијена трећа метатарзална кост формирала је попречни лук, архитектонску карактеристику која укрућује људско стопало и претвара га у опругу за енергетски ефикасно кретање.

Ново откриће сугерише да је у питању мешавина напредних и примитивних карактеристика. „У питању је створење способно да прелази разноврсна отворена станишта Источне Африке на две ноге, крећући се самоуверено између подручја које му је служило да обезбеди храну, а можда чак и носећи намирнице или једноставне алате. Моћне руке су можда коришћене за тражење хране, што је захтевало јак захват", објашњавају аутори.

Наши преци су ходали усправно, али свако својим стилом

Постоји и теорија  да се paranthropus пењао на дрвеће. До сада се paranthropus није сматрао пењачем, нити животињом повезаном са посебно густим дрвећем. Сматрало се да су хладнија клима и проређивање шума довели до тога да се homo и paranthropus крећу на две ноге.

Ипак, постоје јасне разлике у односу на род homo. Палац код p. boisei-ја био је краћи од нашег, што указује на мало другачији ход – можда спорији, тежи корак. Мањи прсти били су равнији и чвршћи од оних код мајмуна, али не тако префињени као код homo sapiens-а. Ова мозаична анатомија показује да је усправно ходање већ било усавршено код неколико људских рођака, чак и ако је сваки то радио на свој начин.

Стопало код p. boisei-ја показује да је пре 1,5 милиона година кретање на две ноге био заједнички темељ, а не јединствена предност. И homo и paranthropus су ходали усправно; њихови еволутивни путеви нису се разилазили у кретању већ у начину живота.

Док се homo све више ослањао на моћ мозга, алате и међусобну сарадњу, paranthropus је удвостручио снагу и мишиће задужене за жвакање. Једна линија се прилагодила флексибилности, друга издржљивости – и на крају је само један преживео.

Ипак, ово откриће ублажава стару причу о тријумфу и неуспеху. Paranthropus boisei није био „неуспели“ хоминински сродник. Био је успешна врста сама по себи, савршено прилагођена својој еколошкој ниши, и то преко милион година.

„Фосили који су недавно пронађени нас подсећају да људска еволуција није била праволинијски марш напретка, већ разгранати жбун експеримената – неки су фаворизовали мозак, други мишићну масу, и сви су ходали усправно под истим афричким сунцем", рекла је Сали Кристин Рејнолдс, ванредни професор палеоекологије хоминина, на Универзитету у Борнмуту.