Културна добра косовско-метохијског подручја, сведочанство вековног присуства Срба на овим просторима

Најбројнији су споменици подигнути од 12. до 16. века. Епархија рашко-призренска помиње се у Хрисовуљи византијског цара Василија II далеке 1019 године. Део историје и културе човечанства представљају и средњовековни православни споменици Високи Дечани, Пећка патријаршија и две задужбине краља Милутина – Грачаница и Црква Богородице Љевишке.

„Од фресака по пећинама на Проклетијама и Шар-планине, до Богородице Љевишке то је једна цивилизација. Нису то издвојени микро ентитети које је препознао Унеско. Не, то је дубина једне цивилизације која је овде више од хиљаду година остварује дела из области духа, културе и државе и то се не може уништити, то се не може присвојити“, наглашава Живојин Ракочевић, новинар и књижевник.

„Што се тиче исламске културне баштине она се појављује оног тренутка када на ове просторе, на просторе Балкана долазе Османлије као освајачи. Стари верски исламски објекти које можемо видети рецимо у Приштини, Призрену, они припадају отоманској културној баштини, данас да кажемо турској. Значи, они немају никаквих додирних тачака са Албанцима“, сматра Марко Марковић историчар и директор Архива Косова и Метохије у Грачаници.

За вишестолетно наслеђе у Метохији и на Косову које су српском народу и отечеству даривали не само владари из лозе Немњића већ и властелини, угледни трговци и учени љиди постоје натписи на којима је уклесано које године су подигнуте светиње и ко их је осликавао.

„Ми нисмо нација која је настала изградњом у 19. веку. Ми смо нација која је овде већ у првим деценијама 14. века имала сасвим остварен културни модел европски препознатљив“, истиче Ракочевић.

„Што се Албанаца тиче, њихови да кажемо споменици културе, најстарији датирају с краја 19. века. Кућа у којој је основана Призренска лига је најстарији албански културно-историјски споменик не само на простору Призрена већ и Косова и Метохије и датира из 1876, односно 1878. године“, додаје Марковић.

Од доласка Мисије Уједињених нација у Метохији и на Косову уништено је 156 српских храмова. Свет није спречио културну катастрофу.

„Те драгуље треба сачувати. Сачувати од оних који су немарни и од оних који би да те светиње униште или да их присвоје. Како да их присвоје када не знају да виде у њима оно што је највредније“, пита се Његово Преосвештенство Теодосије, Владика рашко-призренски.

Звона са светиња православаца оглашавају истрајност светосавског народа, који ће и убудуће славити живот на метохијско-косовским просторима, где Срби опстају упркос многим искушењима.