Век Универзитетске библиотеке – Јерков: „У времену постистине библиотека остаје последње уточиште знања“

Данас је на месту управника Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић" универзитетски професор, историчар књижевности и књижевни критичар Александар Јерков. Поводом јубилеја ове библиотеке, био је гост Културног дневника.

Прослава дана и века Универзитетске библиотеке почиње 24. маја и траје три дана. Како сте осмислили програме?

– Библиотека је била центар од културно-историјског значаја посебне врсте и окупљала је људе истакнуте на сваки начин. Тако да ћемо првога дана комуницирати са институцијама, другога данаћемо комуницирати са својим пријатељима библиотекарима, и трећег дана са страним партнерима.

Надам се да ћемо у датим приликама у којима смо лепо то све провести, и не само свечарски, него заправо обележити нешто што је смисао постојања те библиотеке, до чега је нама посебно стало.

Универзитетска библиотека је простор књижевности, друштвено чвориште и сусрет са системом знања. У ком су односу библиотека, књижевност и образовање?

– Нећемо имати довољно времена да вам један досадни стари професор каже све што би рекао о томе. Али у две речи.

Када настане античка демократија, онда архонтима треба извор сазнања како да владају, и тако формирају архиве. Библиотека је посебна врста архива. Архив данас зовемо оно где су документа и трагови, а библиотека је архив, дакле, сложених докумената, књига или знања.

Дакле, не можете успешно, паметно и добро владати ако сте необразовани, полуписмени, избезумљени, дивљи. Ако не верујете у знање, морате се окренути, дакле, овим хоризонтима знања, и ми њега припремамо. И то је тако већ две и по хиљаде година.

Библиотека је место књижевности, али и место академске усредсређености на то да са свом пажњом се борите за најбоље сазнање до кога можете да дођете. То је велики идеал, у великом нескладу са тренутком у коме се налазимо у свету пост-истина и изгубљених душа. Али то је једна мисија која не може проћи и пропасти све док је човек овакав каквог га кроз историју знамо.

У фонду библиотеке је око два милиона књига и публикација. Чувате капитална издања, легате, као и старе ретке књиге. Која издања фонд чине изузетним?

– Кад бих хтео да будем, као што професори никад нису, духовит, рекао бих, апсолутно сва. Сваки папирић, сваки детаљ, свака такозвана сива грађа је драгоцен и непоновљив. Има ту и специфичних материјала, мапа, карти, докумената свих врста. Наравно, наш трезор у коме се налазе старе и ретке књиге, у коме су рукописне књиге и рукописна оставштина, не само наша, него чак и оријентална. Има арапских и персијских рукописа старих више од хиљаду година.

Али оно што библиотеку чини баш сасвим посебном, то је заправо тај однос између њене функције да обједињује све делове универзитета, све истраживачке центре, све људе у потрази за академским знањем са целином нашег културно-историјског наслеђа.

А то ће онда рећи људи као што су Пупин, Димитрије Митриновић, Исидора Секулић, и те старе колекције као што су Ћоровићева збирка или збирка Јоце Вујића и слично. То су изванредна блага којима ми располажемо, и истовремено онда они тој функцији дају једну дубину, једну трајност, и кажу: 'То је трећа најзначајнија колекција на Балкану за нас'. Па, мало ли је?

Како се библиотека спрема за други век постојања?

– Не бих нипошто желео да приуштим себи ту врсту лажне охолости да узмем више него што ми припада, али онда бих ипак рекао, посебно за овог мог мандата, инсистирало се на томе да иде у корак са најразвијенијим светским библиотекама и покушавало да изгледа као библиотека 21. века по функцијама, а библиотека 19. века по амбијенту, атмосфери и односу према корисницима.

Реакције корисника углавном нам стављају до знања да смо барем у једној мери у томе успели. Ја сам на ту библиотеку, на све своје запослене, на све кориснике и на све своје колеге истраживаче и професоре поносан што је та библиотека могла да буде један такав центар.

И како се хоризонт мога академског рада и бивања полако засвођује, тако гледам на то са миром оних старих, не могу рећи мудраца, али рецимо старих професора који хоће да кажу: „Хајде да за почетак сачувамо све добро што смо имали, а онда да освојимо 21. век“. 

И да у 21. веку, између, дакле, дигиталних формата, вештачких интелигенција и потпуно другачијег хоризонта људске пажње, нађемо начина да се зна један детаљ који је одлучујући. Није важно да ли је књига у дигиталном или штампаном формату. Битно је да је она непроменљива и да оно што у њој пише нико не може да прилагоди сопственим интересима.

Отуда, у библиотеци увек можете да пронађете поуздан и веран извор података који не подлеже хировима тренутка и вољама идеологија, политика или медијских страсти.

Универзитетску библиотеку заправо чине две библиотеке. Једна која прославља, ево, век постојања и друга стара десетак година. А како функционише ова млађа претраживачка библиотека?

–То је мало чудо и треба одати признање неколицини колега који су то развијали. Ја сам човек више 19. века, иако сам се бавио књижевношћу краја 20. века, 21. века и постструктурализма. Али тих неколико колега којима треба одати признања направили су можда, најуспешнију, не најобимнију, али најуспешнију дигиталну библиотеку у нас и у окружењу.

У њој не морате да листате странице, него можете само да укуцате појам који вам треба и добићете, дакле, све тачке, сва места у нашој, бази података на којима се реферира на њих. Та библиотека је модел како је требало да смо имали више среће и памети за ових претходних 10 година да објединимо све дигиталне формате у Србији.