Александар Зограф: Стрип радим сваког дана – изложба као пресек четири деценије стваралаштва

Александар Зограф је био један од представника на Венецијанском бијеналу у српском павиљону, дуго година је уређивао фестивал стрипа, аутор је редовних колумни у недељнику Време.

Од првог стрипа 1986. године па све до данас стварали сте приче у сликама за часописе и стрипове и самостално објављивали издања. Шта сте из тог богатог опуса издвојили за ову изложбу којом обележавате 40 година рада?

– Ова изложба је заправо један потпуно, могао бих чак да кажем, случајан избор, с обзиром да је толико материјала било. То су хиљаде и хиљаде страница стрипа, тако да је једино преостало да се некако извуче као из шешира неки од примера онога што је током година се појавило. С тим што постоје неке тематске групације, али у основи то је један непрекинути ланац.

Дакле, ја радим на стрипу сваког дана и пре него што сам дошао овде сам такође радио на сценарију. Дакле, или радим сценарија или прикупљам материјал или цртам, тако да је то један непрекидан посао.

Ко су ваши јунаци? Често стварате аутобиографске теме.

– Најчешће заправо моји стрипови су одраз неких мојих размишљања, чак и уколико нису у најдиректнијем смислу аутобиографски, они одржавају једно виђење, једно становиште и врло су лични по изразу.

Врло често они задиру чак и у неке доживљаје које сам, рецимо, имао на својим путовањима и кружењима по овом свету. Дакле, сви ти детаљи који су ми интересантни из овог или оног разлога на крају се заврше у причи.

Има ли нешто што вас највише инспирише?

– Могло би да се каже да једна од сталних инспирација је сан. Редовно бележим своје снове и визије из полусна и на основу тога касније радим прецизне цртеже и покушавам да то оживим кроз, кроз свој рад.

Стрип је за вас посао који се никада не прекида. Ипак, који су кључни моменти ове ваше дугогодишње каријере?

– Ја сам заправо био активан, рекао бих, на више нивоа. Један је издавачки. Не знам, никад нисам бројао, али било је више десетина, највероватније преко педесет издања у доста земаља, пошто је било пуно превода и некако настојим да будем активан на више страна, у више средина, чак, понекад и на више континената.

А друго, што постоји та излагачка делатност која је била можда на неком врхунцу почетком двехиљадитих кад сам имао најпре изложбу у Cartoon Art Museum-у у Сан Франциску. То је била негде 2002. година, па одмах следеће године је била у Мондо Бизару у Риму. Па 2004. у Ај-Си-Еј (ICA) у Лондону. Тако да је тада био можда најубрзанији мој излагачки рад и није се завршавао до дана данашњег.

Поред тога често волим да и сам пишем о стрипу, о другим стрип цртачима и готово паралелно да радим на свом стрипу и на томе размишљајући и промишљајући радове других људи, пошто мислим да је то врло битно да бисте заправо схватили шта је тај медиј којим се бавите.

На чему тренутно радите и какви су даљи планови?

– Тренутно радим на припремању ретроспективне изложбе у Музеју примењене уметности у Београду, 21. маја ће бити отварање. Иначе сам већ имао ретроспективну изложбу у простору Мочвара у Загребу 2018, тако да је и то некаод делатности која се понавља. Слично као ова панчевачка изложба, дакле, биће пресек кроз бављење које траје већ толико деценија.

Тако да ћу заправо настојати да сада на један другачији начин, с обзиром да је у питању Музеј примењене уметности, да изложим и нешто од радова који иначе нису били део редовних изложби до сада. Тако да ће то бити једна забавна, ја се надам, изложба.