Прича о легенди српског фолклора Богданки Боби Ђурић: Посао који волим ме је тешио након погибије мужа, глумца Слободана Ђурића

Да је дом Ђурића био чувен као „друштвени клуб“ сведочи гостопримство Бобе Ђурић, како је многи ословљавају. Благог осмеха, који је и даље краси као на фотографијама са наступа, присећа се свог прегнућа у очувању српске традиције. За животно дело, поред награде „Олга Сковран“ недавно је добила и националну пензију за коју је била спремна да се бори до краја. Не због себе, истиче Боба, него целокупне српске традиције којој је и посветила награду.

Пошто је само два пута додељена фолклорашима пре много година, није очекивала да ће добити пензију. Кроз шалу додаје да није поверовала министровој честитки на додељеној награди, када је позвао, јер је мислила да се неко шегачи.

Када јој навру сећања и понекад обузме туга, Боба седне за клавир и засвира. Неретко и запева омиљену песму ње и рано преминулог мужа Слободана Ђурића, глумачке звезде из седамдесетих. 

Поносно прича о пореклу, јер потиче из угледне београдске породице Антоновић. Отац јој је био чувени комичар Народног позоришта, деда је држао магазе на Варош капији, а бака јој је била питомица краљице Наталије Обреновић.

Присећа се да је због порекла имала потешкоћа у Дому пионира, где је почела да развија и дели знања из традиционалне културе, јер је било дискутабилно да ли је у реду да неко попут ње васпитава Титове пионире. Међутим, увек истиче да је њен другим дом „Коло“ које јој је поклонило нестварне тренутке у животу.

Ко је коме више дао, Ви „Колу“ или „Коло“ Вама?

Мислим да је то подједнако. Тек кад сам ступила у „Коло“ схватила сам каква је то институција и шта је у светским размерама. Била сам јако поносна. Сву љубав и амбицију поклонила сам „Колу“ и традиционалној уметности. Бескрајно срећна сам упијала од Олге Сковран сваки њен наук, који сам потом развијала и вратила „Колу“ кад сам била директор. Ту сам стекла став који треба да негујем као чувар народних изворних игара. Ми смо ипак смртни, а игра је вечна, зато треба да је чувамо такву каква је.

Како сте се ухватили у „Коло“? Чиме је једну школовану балерину привукао фолклор?

Због просечне висине тешко сам добијала партнера за игру. Иначе, била сам дете старих родитеља, јер су мама и тата имали двоје деце који су умрли, па ме је мајка родила након 10 година боловања од туберкулозе. Пошто сам рођена ситна, након неколико година дала ме је у балетску школу при Народном позоришту, најпре да бих ојачала и преживела. У Другој женској гимназији фискултуру ми је предавала Агата Жиц, једна од кореографкиња „Кола“, која ми је препоручила да одем на аудицију у Ансамбл. Татина глумачка пензија је била мала, а мама никад није радила, па је аудиција била добра идеја. Занимљиво је да никад пре тога нисам заиграла коло. После сам схватила шта је народна игра, увидела сам њену величанственост, заразила се њоме и до дана данашњег јој остала одана.

Да ли Вам је уметност судбина, будући да Вам је отац био глумац, истакнути комичар и боем Власта Антоновић?

Као дете скоро свако вече сам гледала драму, балет или оперу. То су били моји универзитети. Тако се развијала љубав према уметности. Наравно, знала сам колико је мој отац талентован. Дивно је и певао, имао је бас баритон. Мајка је продала сав накит да би ми купили концертни клавир, за који је и тата волео да седне. Дивно је свирао гитару, а знао је и виолину. Код нас су сваког другог петка долазиле еминентне личности, нпр. очни лекар др Владимир Чавка, глумци, музичари. Ту би тата неретко запевао или засвирао, а ја сам присуствовала тим сеансама и уживала. Било је нужно да се у мене упије лепа уметност.

Колико је било тешко ускладити живот и друге амбиције са вишемесечним турнејама „Кола“?

Велики напор сам уложила да одржим и посао и студије. Није било лако. Неке испите сам спремала на турнејама. Археологију сам спремила у Аустралији. Када сам дипломирала, плачући сам трчала мајци да јој јавим. Мислила је да сам пала, па је почела да ме теши, док јој нисам рекла лепе вести. Међутим, Олга је стално говорила да је фолклор професија која је везана за младост, за лепоту и да позорница тражи талентоване младе људе. Саветовала нас је да учимо и да ће нам увек обезбедити времена за то. Иначе, од оца сам покупила боемски однос према животу, а од мајке велику упорност. Та особина ми је помогла да будем једна од ретких која је завршила студије паралелно са запослењем у „Колу“.

Шта посебно памтите са тих путовања?

На чувеној турнеји од пет и по месеци 1959. године, кад смо посетили Аустралију, Индију, Индонезију и Египат, највише ми се допала Индија и сусрет са Нехруом. Фасцинирала ме је њихова философија, коју нам је изнео поздравним говором један господин Радан Кришна у дворцу Нехруа. Баш ми је остала у сећању та древна земља, њена немаштина, болести, али са друге стране развијена уметност, култура, начитаност.

Понекад сте били преводилац Олги Сковран на турнејама. Какво је то искуство било и кога сте све упознали?

За мене је било посебно узнемирујуће када морам да говорим и посредујем између величина које су разговарале са Олгом. Сећам се сусрета са Нехруом, Сукарном, Чу Ен-лајом, Мао Цедунгом, Брежњевим итд. Зато кажем да ми нисмо обични људи, јер то што смо ми доживели је мало ко. Кад правим рекапитулацију живота, веома сам поносна што сам била једна од одабраних. Али нисам себе наметала никоме, једино ми је помогла Агата Жиц да одем на аудицију, после сам се заљубила у професију и све постигла заслугама.

Шта сте најрадије волели да играте од кореографија и коју ношњу да обучете?

Волела сам Змијино оро. То је женска поетична игра из Македоније. Када сам дошла на чело „Кола“, питала сам где су ноте Змијиног ора, али су се нажалост негде изгубиле. Наравно, игре из Србије сам волела да играм и Линђо, зато што се ту могло показати играчко умеће.

У Буњевачкој ношњи и игри сам се осећала најелегантније. У играма из Дримкола сам играла соло тачку, иако нисам била солисткиња првог реда, али имала сам нешто друго, а то је леп лик, хитрост, ведрост, балетско држање. Не стидим се да кажем истину, јер мало ко је могао да се подичи да је био комплетан играч „Кола“ као што су били Живка Ђурић, Ружица Ћетковић, Цига Деспотовић, Бата Грбић.

Након 12 година играња у „Колу“, окренули сте се другом прегалаштву у оквиру очувања традиције. Шта вас је привукло?

Након 12 година у „Колу“ схватила сам да уметничка игра није изворна, па сам кренула на терен да бележим народне игре на којима би требало више да се инсистира, али нажалост укус публике се покварио па траже атрактивне ствари, а не знају колико лепоте и елеганције има у обичним изворним играма. Када сам напустила „Коло“, почела сам да радим у тадашњем Дому пионира, а сада Дечјем културном центру. Тамо сам радила у Драмском студију на култури покрета, а затим сам основала Студио за народну уметност. Имала сам Клуб љубитеља народне уметности са 600 чланова. Једна сам и од оснивача фестивала „Радост Европе“. Држала сам семинаре два пута годишње, па је једно време захваљујући томе у Београду 120 основних школа играло и неговало народне игре. Дакле, продубљивала сам своје знање и ширила га даље, али никада нисам прекинула везу са „Колом“.

Веза са „Колом“ се учврстила када сте постали директорка. Како је било водити „Коло“? Је ли то било као игра?

Било је јако тешко. И сад кад се сетим најежим се. Мене су позвали на конкурс јер су сматрали, бићу нескромна, да једино ја могу сачувати „Коло“. Никад пре нисам била директор, дрхтала сам кад сам ушла у просторију Олге Сковран и кад је требало да седнем у фотељу, плашила сам се да ли ћу да оправдам стандард који је она поставила. Олга је рекла велику истину, када сам отишла код ње у старачки дом: „Знам да ћеш бити добар директор, јер ти и ја имамо исте судбине“. Њој је такође рано умро муж, био је обешен. Целог живота је била сама и знала је шта је то. Кад год је било тешко, питала сам се како би мадам то решила. Била сам на челу „Кола“ када је држава била под санкцијама, када нисмо могли да одржимо концерт како треба. Сећам се да смо наручивали полутке меса, брашно, уље и делили колашима, а мало пара што смо имали откупљивали смо ношњу из Книнске Крајине од људи који су мигрирали и којима је требао новац. Ипак сам успела да подигнем спрат и вратим „Коло“ у салу, јер је било избачено напоље. Чак смо путовали и у том периоду по Енглеској, Русији.

Јесте ли као директорка могли нешто више, како вам то изгледа из садашње перспективе?

Постоји једна анегдота о мени. Када се обележавало 50 година „Кола“ за време мог мандата, нисмо имали пара за обележавање, али сам заређала по неким фирмама и говорила: „Молим вас дајте ми бар 10.000, ако ништа, ја ћу онда да клекнем пред вас“. Срећа, увек су нам излазили у сусрет. Једино замерам себи што нисам могла више новца да обезбедим, али нисам била партијски покривена па сам тешко долазила до средстава, мада и да сам долазила, то је било најгоре време.

Зашто сте предлагали да фолклораши оснују своју политичку партију? За шта би се она залагала?

Јако ми је криво што то нисмо урадили, јер бисмо имали представнике у Скупштини. Залагала би се за положај и место традиционалне културе која нас декларише као народ. Било би много боље да постоји таква партија. Сви су се тада смејали, а сада кажу да сам била у праву.

Дуго година сте били педагог у оквиру народне игре и традиције, а радили сте и са аутистичном децом. Шта вас је привукло том послу?

Радила сам са слабовидом и аутистичном децом и сарађивала са нашим чувеним психологом, Будом Нешићем, који је добро познавао психологију деце. Желела сам да помогнем тој деци. Радила сам са њима и друштвене и орске игре. На врло позитиван начин смо утицали на невољу те деце. Нико није наставио адекватно тиме да се бави и баш ми је жао. Тврдим да ту може много да се уради кад би се нашао неко заинтересован. То је ипак и перспектива за неколико људи који би кроз то добили радно место.

Били сте удати за глумца, Слободана Ђурића, који је погинуо у време када је тек најављивао велику каријеру. И после готово педесет година многима је у сећању. Како га Ви памтите?

Педесет година чувам успомену на њега онако како заслужује. Трудила сам се да његово име уђе и у Трезор РТС-а, а ЈДП пише монографију о њему за коју се надам да ће бити готова следеће године на 50. годишњицу његове смрти. Био је јако ведар. Дивно смо се слагали. Не бих се ни удала за глумца да моји нису имали добар брак. Допала сам му се иако сам била старија, па је одмах после два месеца хтео да се жени са мном. У породици је увек било радосно, звали су нашу кућу „друштвени клуб Ђурића“. Мој отац је дуго био непокретан, а Бобан га је неговао и лечио. Причали су до касно у ноћ млади и стари глумац.

Када му је Бојан Ступица доделио улогу Мистер Долара, то му је била одскочна даска. Звали су га Аполон Белведерски. Мада и ја сам била лепа, били смо један од лепших парова. Волели смо да певамо. Имали смо омиљену песму: Ако умрам ил' загинам немој да ме жалите, напијте се рујна вина, оро ми заиграјте. Волео је да иде са мном на семинаре. Баш лепо се сродио са фолклорашима, сви су га волели јер се стално шалио, правили смо и хумористичке вечери. Уживали смо у сваком тренутку и са нашом ћерком. Кад га видим на телевизији, ја плачем. Да један такав човек тако прође, то је страшно...

Коло је игра за весеље. Ви сте цео живот неговали игру. Кад се осврнете за собом, је ли вам и живот био весео?

Јесте, не могу да се пожалим. Сваки дан захвалим Богу, јер свој живот сам лепо провела. Радила сам посао који волим, јер да нисам имала тај посао не знам како бих преживела трагедију. Ухватила сам се посла, то ми је био и друштвени живот. Мислим да је мој допринос култури видљив не кроз играње у „Колу“, него што сам била особа која се трудила да сачува оно што треба да остане у традиционалној уметности. Саветовала бих свима да чувају традицију која нас декларише, али у свом изворном духу, и да је као такву преносе нараштајима.