Грлић: Постојала је кинематографија Жике Павловића

Тамо је у оквиру програма фестивала „Накултивиши се“ одржана трибина на којој су, осим Грлића, учествовали глумац Љубомир Бандовић и писац и сценариста Анте Томић.

Грлић је напоменуо да је ауторима било лакше у доба СРФЈ јер је њена кинематографија била сериознија.

„Генерално у приступу филм се много пажљивије радио, за разлику од данас, када се све олако снима и када влада ријалити шоу као доминирајућа форма. У Југославији се филм радио за биоскопе јер се веровало да у троуглу аутора, филма – трећа страна мора бити публика. Не верујем у арт филмове који се праве за моју маму и четири пријатеља. Ако потрошим четири године на стварање филма, онда желим да то остварење комуницира са неким“, открио је Грлић.

Према његовим речима, данас нестаје форма независног филма. 

„Телевизија данас преузима ризике експериментисања и гурања граница у стварању нових ствари. Данас је веома скупо ставити филм у биоскопе. Холивуд троши два и по пута цене филма за његову рекламу. То више нико не може да прати“, казао је Грлић.

Он каже да је три филма радио по књигама Дубравке Угрешић, Борислава Пекића и Анте Томића.

„Дубравка Угрешић је написала књигу 'Штефица Цвек у раљама живота'. Питао сам је да то радимо заједно сценарио а она ми је казала да јој не пада напамет. На крају смо ипак заједно радили и направили смо филм који је потпуно различит од књиге, а који је задржао њен дух“, казао је Грлић.

Признати драмски писац и сценариста Анте Томић је напоменуо да не учествује у снимању филмова и да нема жељу да сазна како то што напише постају слике.

„Никада себе нисам препознао у неком систему кинематографије. Тај систем је увек повезан са државом, а ја не желим да се дружим са државом. Мени је стало да успоставим комуникацију са људима и ја не волим арт приче и бескомпромисне ауторе, који не повлађују публици. Волим када успем да испричам људима причу, неку своју муку или весеље“, навео је Томић.

Истакао је да је једини циљ аутора да одговори себи – зашто ја ово причам и коме ја ово причам.

„О томе како ће та прича бити дистрибуирана, где ће се она приказивати и која ће бити цена тога, одлучују неки други људи. То и треба да буде тако“, додао је Томић.

За њега је невероватно што сви када прочитају неко његово дело одмах кажу – ово је готов филм.

„Треба много труда да се та прича из папирнатог медија претвори у филм. Оно што је добро у књижевној причи, добро је и у филмској причи, и обрнуто“, открио је Томић.

Љубомир Бандовић је нагласио да је важно да аутори и интерпретатори изнесу из себе то што куља, што их жуља, што гори... 

„Данас је модерна технологија довела младе људе у прилику, ма у милион прилика да раде, да стварају свакакве форме, кратке, документарне... Овде се људи сећају неког времана када је постојала југословенска кинематографија, а треба својим односом према професији да поставе дибину, висину тога што раде. Оног момента када су поставили цену на неко уметничко дело, све је кренуло наопако“, рекао је Бандовић.