Стајање опасније од седења: како настају проблеми са венама и када се јављају први симптоми

Подаци Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ показују да особе старије од 15 година у Србији у просеку седе скоро пет сати дневно, док у Београду тај број достиже готово шест сати. Та статистика, како истиче др Дарио Јоцић, није изненађујућа и одражава последице савременог, седентарног начина живота.

„Свакако да архитектура града има утицаја, али и обавезе које имамо. Савремени седентарни начин живота донео је бројне предности, али и много мана“, истиче гост Јутарњег програма. Напомиње да је данашњи живот организован тако да се велики број активности обавља из седећег положаја – од рада за компјутером, преко комуникације, до куповине и забаве. „Све нам је доступно на један клик, мање-више да дохватимо руком, и то је довело до оваквих статистичких података“, наглашава гост Јутарњег програма.

Ипак, напомиње доктор, није једноставно повући директну линију између живота у великим градовима и учесталости венских болести, посебно што су се разлике између градског и сеоског начина живота временом смањиле.

„Сада су све ствари које су доступне у градовима доступне и на селу, тако да нема неке велике разлике. Али животне навике свакако доприносе појави венских болести“, објашњава др Јоцић.

Физичка активност помаже, али не поништава све ризике

Иако поједина истраживања показују да око 85 одсто грађана тврди да умерено или веома води рачуна о физичкој активности, др Јоцић сматра да су такви подаци прилично оптимистични. Из угла клиничке праксе, каже, реално стање је често другачије. „Мислим да не можемо рећи да толико људи реално вежба и бави се физичком активношћу“, истиче доктор.

Говорећи о факторима ризика за настанак венских болести, др Јоцић прави јасну разлику између оних на које можемо и оних на које не можемо да утичемо. Непроменљиви фактори су генетика, године и пол, док су физичка активност, телесна тежина и животне навике оно што се може кориговати.

„Све време говоримо о променљивим факторима ризика – то је нешто на шта можемо да утичемо“, наводи васкуларни хирург и додаје да је рекреација један од кључних начина да се смањи појава и напредовање венске болести.

Дуготрајно стајање – највећи непријатељ венског система

Посебан проблем представљају занимања која подразумевају дуготрајно стајање. Иако физичка активност у слободно време има позитиван ефекат, она не може у потпуности да неутралише ризике које носи вишесатно стајање.

„Стајање је свакако један од највећих фактора ризика за венске болести“, наглашава др Јоцић. Од генетске предиспозиције се не може у потпуности побећи, али се симптоми могу ублажити, а појава болести одложити.

У својој пракси, др Јоцић најчешће сусреће пацијенте из одређених професија. „То су продавци, фризери, конобари, врло често хирурзи и здравствени радници, затим кувари“, наводи он. Посебно издваја фризере, за које каже да су „број један“ када је реч о венским проблемима, јер током радног дана углавном стоје у месту. Такође, кувари трпе велики притисак, а за разлику од њих, конобари се више крећу, што донекле смањује ризик.

Када је реч о самом стајању, др Јоцић истиче да не постоји „правилан“ начин стајања који би могао да спречи проблеме са венама. Истиче значај такозване мишићне пумпе, односно рада мишића потколенице. Активација мишића, повремено кретање и, по потреби, ношење превентивних еластичних чарапа, могу да ублаже тегобе након напорног радног дана.

Иако и седење представља проблем, др Јоцић наглашава да је стајање значајно штетније за венски систем. „Седење је исто проблем, али већи је стајање, значајно већи.“ При томе подсећа да су поједине позиције, попут полуседећег положаја на високим, такозваним барским столицама, изузетно неповољне – седење је најгоре за кичму, а стајање за венски систем.

„Уморне ноге“ као први знак венске болести

Један од најчешћих разлога због којих се пацијенти јављају лекару јесте осећај такозваних „уморних ногу“. Тај симптом, како објашњава др Јоцић, представља типичан знак венске болести.

„То је осећај тежине у ногама, немира, када пацијентима прија да подигну ноге и да се напетост смањи“, објашњава васкуларни хирург. Уз то, јављају се и болови, осећај немирних ногу, као и свраб, који понекад доводи и до оштећења коже.

Немирне ноге, како објашњава, најчешће се испољавају у миру, посебно ноћу. „То је осећај који вас тера да се непрестано померате у кревету због тегоба у ногама“, каже др Јоцић.

Када је реч о озбиљнијим знацима који указују на проблеме са венама, он наглашава да је важно јавити се лекару чим се примете тегобе. Многи пацијенти већ имају породичну историју проширених вена и лакше препознају проблем.

Међутим, упозорава да код једног дела пацијената први симптом могу бити промене на кожи, венски екцеми или чак венске ране. Посебно истиче да „20 одсто пацијената који имају венске ране уопште немају видљиве проширене вене“, јер се ради о такозваним скривеним проширеним венама које се откривају ултразвуком.

Савремене, минимално инвазивне методе лечења

Када је лечење неопходно, др Јоцић каже да су минимално инвазивне процедуре данас златни стандард. Ласерска операција вена, која се ради у локалној анестезији, траје до сат времена за обе ноге. „Након операције пацијент може одмах шета, одмах је физички активан“, истиче доктор и додаје да се пацијентима саветује више краћих шетњи већ првог дана након интервенције.

Опоравак је, како каже, брз, а повратак на посао могућ у релативно кратком року. „Кувари, на пример, могу да се врате на посао после седам дана“, наводи др Јоцић.

Упозорава да одлагање лечења не доводи до побољшања и да проблем не може да се реши кремама или неефикасним терапијама. „Може се помоћи чарапама, редукцијом телесне тежине и физичком активношћу, али проблем проширених вена треба решавати на време“, наглашава васкуларни хирург, др Дарио Јоцић на крају гостовања у Јутарњем програму.