Од доручка до јапанског чизкејка – како да не једемо на своју штету

Друштво за столом није само питање навике и традиције, већ важан фактор који утиче на квалитет исхране, количину поједене хране и наше опште здравље. Да ли једемо сами или у друштву, да ли смо фокусирани на оброк или гледамо у екран – све то има последице по организам, истакла је гостујући у Јутарњем програму РТС-а нутриционисткиња Верослава Станковић.

Говорећи о сопственом примеру, Станковићева је навела да јутарњи оброк најчешће једе сама и у журби, али да ипак води рачуна о саставу хране. „Најчешће доручкујем сама због посла и то је, морам да признам, брзи доручак, немам много времена да баш жваћем, али бирам намирнице које имају и протеине и масноће и извесну количину шећера, односно најчешће је то хлеб који има сложеније шећере“, објаснила је нутриционисткиња.

Ипак, наглашава да је оброк у друштву најбољи избор: „Прво због социјалног контакта и социјалног елемента који смо изгубили. С друге стране, никад се не поједе много, једе се много спорије, жваће се и уз неки пријатан разговор ипак се добију сви елементи да се човек не преједе“.

Према њеним речима, заједнички оброци најчешће подразумевају и здравију храну. „То је онај класичан наш стари оброк, што би се по друштвеним мрежама написало – оно што су наше баке спремале. Значи оброк 'на кашику' и најчешће је тај заједнички оброк ручак или вечера“, каже гошћа Јутарњег програма, додајући да се управо због споријег једења и пауза између залогаја лакше препознаје тренутак ситости, што смањује ризик од гојазности.

Оброк у самоћи, како истиче Станковићева, може бити квалитетан ако се једе свесно. „То је такозвано mindful или свесно једење. Уколико смо свесни шта једемо, можемо квалитетно да једемо – да посветимо 15 минута, да укључимо неку музику“, нагласила је Станковићева.

Једење у журби, упозорава, често доводи до непријатних тегоба. „Уколико брзо једемо, онда врло често гутамо и ваздух, па имамо ону непријатну надутoст и нелагоду у стомаку и у желуцу“, рекла је гошћа Јутарњег програма.

За време оброка одмакните се од екрана

Навика да једемо испред екрана, било мањег или већег, посебно је штетна.

„Не знате шта сте појели, не знате колико сте појели. Не можете да осетите ситост. Ако гледате неки мејл па се узнемирите, креће кортизол, онда узимате храну психички да се мало смирите и ето веће количине хране, ето и више слаткиша“, упозорила је Станковићева.

Говорећи о планирању исхране, истакла је да рутина није оптерећење, већ подршка здрављу. „Свако ко хоће да буде здрав или да смањи килограме или да одржи шећер и те како се снађе и организује се. Само треба размишљати о томе“, рекла је нутриционисткиња напомињући да често сами себе стављамо у други план, све док се не појаве здравствени проблеми.

Посебан значај, како је навела, има традиција заједничког породичног оброка, попут недељног ручка: „То је једина прилика да причамо о неким стварима које нису тешке, да се насмејемо. Тај социјални или свесни тренутак нам је свима потребан“.

Када је реч о доручку, Станковићева наглашава да нам је он неопходан: „Некада је физичка активност била већа, сад смо ментално ангажовани, а наш мозак тражи шећер, тражи храну. Да бисмо могли да радимо, били концентрисани морамо нешто појести“.

Осврћући се на савремене трендове и савете са интернета, рекла је да овсене пахуљице препоручује као ужину, а не као доручак. „За сваки оброк, па и за доручак, потребно је комбиновати и масти и протеине и сложене угљене хидрате. На тај начин нећемо бити гладни, имаћемо енергију и нећемо добијати килограме“, саветује нутриционисткиња.

Говорећи о популарном „јапанском чизкејку“, признаје да је пробала ову посластицу али је позвала све на умереност. „Боље грчки јогурт, мало цимета и можда неки кексић са стране ко воли… него да правимо тај јапански чизкејк“, поручила је Верослава Станковић.