НАТО канцеларија у Пацифику на леду

Извештавање у вези са прошлонедељним НАТО самитом у Виљнусу обележили су питање приступања Шведске алијанси и подршке Украјини, док је релативно занемарена чињеница да је та организација бар на извесно време одустала од отварања од канцеларије у Јапану.

Та испостава северноатланске Алијансе у Токију требало је да послужи за обједињавање и усмеравање напора САД и њених европских савезника са једне и четири државе азијско-пацифичког региона које су војнополитички блиске са Вашингтоном (Јапан, Република Кореја, Аустралија, Нови Зеланд) са друге стране.

Она је потенцијално требало и да послужи и као степеница за будуће ширење савеза на Тихи океан, с обзиром на све чешће позиве англосаксонских политичких елита за стварање "глобалног НАТО-а".

План замрзнут из економских разлога?

Идеју о отварању канцеларије за везу алијансе у Токију званично је изнео секретар алијансе Јенс Столтенберг током посете јапанској престоници у јануару, где је наишао на разумевање домаћина, па се очекивало да у Виљнусу буде званично саопштена одлука о њеном отварању и тачно време када би требала да почне са радом.

Међутим, медији у Источној Азији су у данима пред састанак лидера земаља чланица алијансе у литванској престоници јавили да се француски председник Емануел Макрон противи отварању те канцеларије јер би то представљало непотребну провокацију за Пекинг и закомпликовало односе Кине и ЕУ у тренутку када ова друга пролази кроз тешке економске проблеме изазване енергетским санкцијама против Русије и штампањем новца током пандемије.

У априлу ове године, након успешне посете Пекингу, француски лидер је и јасно изјавио да ЕУ не треба да следи САД у њеној политици заоштравања политичких и економских односа са Кином, већ да формулише сопствени пут.

И заиста, ЕУ политичари, укључујући ту и немачке, су протеклих месеци настојали да дефинишу једну врсту компромисне економске политике у односу на Кину, коју су назвали "деризиковање" ("умањивање ризика"). У оквиру те политике Кини би се онемогућило инвестирање у телекомуникациону и другу стратешку инфраструктуру Уније, како би се избегла опасност од шпијунирања и раста кинеског политичког утицаја, али она не би била тако агресивна као америчка, која предвиђа максимално одвајање од кинеске економије кроз ускраћивање трансфера напредних технологија Запада, повлачење компанија са кинеског тржишта и стварање нових, паралелних ланаца снабдевања који искључују учешће кинеских фабрика.

Да би се одржали релативно добри односи са Кином, који су економски од виталног значаја за ЕУ, потребно је и ублажавање војнополитичке реторике и деловања, што је француски председник, чини се, увидео, те је и за време самита у Виљнусу у јавност поново изашао са недвосмисленом изјавом по питању НАТО канцеларије у Пацифику и уопште ширења северноатланског војног савеза на просторе ван Северне Америке и Европе.

Макрон је просто рекао: "Географија се не може променити. Индо-Пацифик није Северни Атлантик."

Разлике унутар саме Алијансе

То противљење француског председника својом покушао је да ублажи сам Столтенберг, који је током трајања самита у Виљнусу рекао да одлагање плана за отварање канцеларије у Токију не значи да она неће бити отворена. Норвешки дипломата, чији је дуг, десетогодишњи мандат на челу алијансе управо продужен услед недостатка сагласности земаља чланица у вези његовог наследника, тако је покушао да охрабри владу у Токију, чији је премијер, као и његове колеге из Јужне Кореје, Аустралије и Новог Зеланда, у Виљнусу по други пут присуствовао самиту НАТО-а.

Столтенберг је још једном поновио и контроверзну тврдњу да су безбедност у Индо-Пацифику и Европи повезане, што представља алузију на сарадњу Кине и Русије и потребу да се те две земље стратешки опколе и обуздају.

Међутим, стављање Индо-Пацифика и северног Атлантика у исту раван, гледано из Пекинга, представља дубиозни концепт који нема реалних основа и који се заговара из неоколонијалне жеље за остваривањем глобалне хегемоније.

НАТО не одустаје од пројекције моћи на Пацифик?

За сада, уместо канцеларије за везу, за утеху, Токио, који је заинтересован за веће политичко и војно присуство НАТО-а у Источној Азији као противтежу расту кинеске војне моћи, је од северноатлантског савеза добио трогодишњи програм сарадње по називу "посебно скројено партнерство" (ИТПП).

Реч је споразуму који представља основу за повезивање у областима као што су одбрана од кибернетских напада, производња и повезивање телекомуникационих и шпијунских сателита, одржавање безбедности поморских путева или сарадња у евакуацији својих грађана из земаља захваћених сукобима.

Сличне програме НАТО планира и са Јужном Корејом, Аустралијом и Новим Зеландом.

Отуд, мада је због француског противљења стопирано спровођење плана о отварању канцеларије НАТО-а у Јапану, Вашингтон чини се нема намера да одустане од укључивања НАТО-а у пројекцију своје моћи на Тихи океан, где је њему и његовим пацифичким савезницима потребна свака помоћ коју могу да добију не би ли успешно парирали економски, демографски и војно моћној Кини. Макар та помоћ долазила и од европских земаља које, са изузетком Француске, немају битне поморске војне потенцијале и упоришта у том океану.