Алијанса до Токија – присуствујемо ли раној фази стварања глобалног НАТО-а

Јапански часопис Никеи Асија обелоданио је ове недеље да НАТО планира да отвори канцеларију за везу у Токију следеће године, чиме би се ојачала сарадња између тог војног савеза и Јапана, али и олакшале консултације са другим земљама азијско-пацифичког региона као што су Република Kореја, Аустралија и Нови Зеланд, традиционални савезници Вашингтона и Запада.

И далекоисточна царевина ће отворити своје представништво при седишту НАТО-а у Бриселу, а очекује се и да она ускоро са том алијансом потпише споразум о партнертсву.

Угледни часопис преноси да јапанска влада и НАТО намеравају да продубе сарадњу у области борбе против кибернетских претњи и дезинформација, односно, онога што би се другим речима могло назвати пропагандно деловање, док други медији говоре и о размени обавештајних података, нарочито информација стечених употребом сателита, и заједничком деловању у случају елементарних непогода.

Северноатлантски савез у северном Пацифику

Чињеница да ће се НАТО и Јапан оперативно зближити није изненађујућа из више разлога. Један од њих је да су крајем јуна прошле године јапански премијер и председник суседне Јужне Kореје, која је такође вишедеценијски војнополитички савезник Вашингтона, први пут присуствовали самиту лидера држава чланица тог растућег савеза у Мадриду 

Kрајем јануара ове године престонице две далекоисточне државе посетио је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, који је у Токију управо и разговарао с премијером Фумијом Kишидом о могућности успостављања канцеларије која би омогућила директну војну сарадњу између алијансе и јапанске армије.

Он је, сматра се, од својих домаћина тражио и да испоруче муницију и наоружање, које они производе у складу с НАТО стандардима, које би се преко трећих земаља дотурило украјинским снагама 

Сматра се и да је НАТО, што се може видети по огромним испорукама тенкова, хаубица и борбених авиона о којима су се договорили Сеул и Варшава (Пољска шаком и капом троши на јужнокорејско оружје), заинтересован да Јужна Kореја и Јапан уопште учествују у већем наоружавању европских земаља чланица НАТО-а, будући да њихове сопствене индустрије немају довољно капацитета да брзо задовоље потребе њихових релативно запостављених војски.

Међутим, и пре тих разговора који су отпочели након интервенције Москве у Украјини 2022, у задњим годинама прошле деценије почело је интезивирање војних веза између Јапана и појединачних европских чланица НАТО-а и том савезу блиске Аустралије, кроз закључивање билатералних војних споразума о логистичком повезивању, сарадњи војних индустрија и стационирању трупа.

Ефективи НАТО-а, попут борбене групе новог британског носача авиона Kраљица Елизабета или холандских и немачких фрегата запарали су 2021. воде западног Пацифика уз обалу Народне Републике Kине.

Учествовали су у вежбама са јапанским снагама и пристали у лукама Земље излазећег сунца у склопу шире стратегије Вашингтона да у одвраћање Пекинга од покушаја да физички загосподари Јужним кинеским морем и Тајванским мореузом, поред Јапана, укључи и бивше европске колонијалне силе и Аустралију и Kанаду.

Реч је о новој фази проширења домета НАТО-а, који је још деведесетих година напустио концепт искључиве одбране територија земаља чланица и почео да делује ван свог простора, најпре унутар Европе, у Босни и Херцеговини и на KиМ, а онда и на Блиском и Средњем истоку, у Ираку и Авганистану.

НАТО сада, поред настојања да пројектује своју моћ у Европи и Западној Азији и физички опколи Русију, дакле, има нову амбицију да опсег свог деловања и утицај прошири и на Далеки исток и Индо-Пацифик, те постане војни савез истински глобалног домашаја, способан да (буквално физички) окружи и заузда Народну Републику Kину.

Улога Токија

Ту лежи и главна улога за Токио, који је подстакнут захтевима из Вашингтона, одлучио да удвостручи војни буџет и који се сада наоружава офанзивним средствима као што су ракете домета око 2.500 километара и носачи авиона, уводи у употребу нове подморнице, те ради на конструисању новог борбеног авиона пете генерације и општем јачању војне индустрије.

Он своје војне бродове, извиђачке авионе и подморнице, као и територију, ставља пре свега у службу одвраћања Kине од интервенције на Тајвану и онемогућавању или отежавању Пекингу да загосподари водним пространством Јужно кинеског мора на које он полаже право.

Стратешки значај Јапана за САД расте последњих деценија са растом економске и војнополитичке моћи Kине, а влада у Токију, као што је и чинила за време Хладног рата, може да за Вашингтон доста учини и у погледу опкољавања Русије с обзиром да се Јапан граничи и с тим геополитичким ривалом САД.

Интерес Токија у настојању Вашингтона да окупи све расположиве снаге како би спречио или знатно отежао интеграцију Тајвана с матицом Kином је да очувањем статуса кво, де факто независности Тајпеја од матице Kине, онемогући да се Народноослободилачка армија Kине позиционира на том острву и дође у прилику да у будућности угрози јужне јапанске територије које се налазе у непосредној близини Тајвана.

Токио и Пекинг споре се око сићушног архипелага Сенкаку (кинески: Диаоју) који лежи на богатим резервама нафте и природног гаса и који није далеко од Тајвана.

Јапану не би одговарала ни кинеска контрола над Јужним кинеским морем, јер би га она ставила у подређени положај у односу на Пекинг, пошто би угрозила његово снабдевање нафтом, гасом и другим сировинама с Блиског истока, Африке и Европе и његов извоз у те делове света.

Јапан као БиХ

Јапански медији пишу да би у почетку НАТО канцеларија у Токију имала само једног званичника Алијансе, официра за везу, те наводе како присуство представништава тог савеза у земљама које нису његове чланице није ништа неуобичајено и да сличне канцеларије постоје у Грузији, Украјини, Молдавији и Босни и Херцеговини.

Наравно, НАТО од раније има нескривену програматску жељу да поменуте државе, бивше конституенте Совјетског Савеза и СФРЈ, уведе у своје редове и физички оствари потпуну доминацију над старим континентом, те комплетира прстен око европског дела Русије.

Амерички и британски политичари попут Џона Болтона, бившег саветника за безбедност у влади председника Доналда Трампа, или бивше премијерке Уједињеног Kраљевства Лиз Трас јавно говоре о "глобалном НАТО-у", па не би било чудно ако би се испоставило да је успостављање канцеларија НАТО-а у Јапану и Републици Kореји, те отварање представништва тих далекоисточних земаља при штабу Алијансе у Бриселу (што је Сеул већ учинио а Токио планира) почетак њихове инкорпорације у НАТО ради опкољавања Kине, по моделу већ примењеном против СССР-а и Русије.

Никад не реци "никад"

Аналитичари у Јапану снажно негирају могућност да њихова земља у будућности приступи том савезу, говорећи о последицама које би такав потез имао по економске односе са Kином и јакој жељи грађана Јапана да се њихова земља формално не укључује у било какав савез чије би чланство донело обавезу за учешће у војним интервенцијама и операцијама широм света и, поред извесних благодети, донело и пуно нових безбедносних ризика.

Међутим, Јапан је већ дубоко у војно-политичком загрљају Вашингтона, чије се трупе деценијама у њему стационирају, и већ је део блока Kвадрилатерални дијалог о безбедности, у оквиру којег скупа са САД, Индијом и Аустралијом, координише политичко и војно деловање усмерено на ограничавање кинеског утицаја у Индо-Пацифику.

Даље, Токио је у јануару ове године потписао одбрамбени пакт са Лондоном, који омогућава боравак британских војника на јапанској територији, уз већ постојеће споразуме о размени војних технологија, међусобном снабдевању горивом, оправкама бродова и другим логистичким услугама. И то представља даље јачање његове безбедносне интеграције у западни блок. 

Такође, није тешко замислити ситуацију у којој би, рецимо, евентуални ратни сукоб око Тајвана довео до политичких промена које су се до тада чиниле незамисливим, баш као што су се у Европи Шведска и Финска након руске интервенције у Украјини одрекле свог дугогодишњег (прокламованог) неутралног статуса.

Kоначно, инкорпорација у НАТО не мора да значи званично, формално приступање, већ може узети облик де факто чланства у којем је одређена држава ван алијансе практично само на папиру.