Дејтон нам је донео роде на кров куће, како смо их сачували

После Дејтона, наш миграторни пут довео нас је у Банат, у село Конак. Мирни Банаћани чудили су се нашој брђанској физиономији, кретању у јату, гласном говору и вечитој расправи. И седењу на трави. У циљу превазилажења културолошких разлика, испред куће нам се једног јутра појавила клупа.

"Та, не можете седети на трави", рекла је наша комшиница, покојна баба Текла. За нас деветоро, из три различите генерације, након рата и губитка свега осим голог живота, било је тешко разумети мирноћу у говору и раду баба Текле и осталих Коначана. Нисмо их разумели, али су нам пријали. 

Еурека!

Чудно нам је било и то што сунце не излази и не залази иза брда, већ једноставно искочи из њиве и пропадне у њу.

Највећи шок ипак десио се у пролеће 1996. Док је око пола шест ујутро отварала врата куће, тада најстарија у нашем јату, угледала је, на крову зграде преко пута, роду у гнезду.

Да ли због тога што је у 77-ој години први пут видела роду или због убеђења да родин повратак сигурно има неко дубље значење, остатку уснулих укућана баба је заличила на Архимеда, који го директно из каде својим суграђанима виче "Еурека"! На срећу она је била обучена. 

"Дошле роде, дјецо, вратиле су се! Значи, и ми ћемо"! 

Не дирајте моје кругове

И била је у праву. Да смо слични родама, и то не само по физиономији, биће потврђено у наредним деценијама. Део јата, заиста се вратио у родне Подлугове и обновио гнездо.

Део је остао у Конаку, а једна птица је одлетела чак до Немачке. Најстарије роде су одлетеле заувек, али нам је јато обогаћено новим птићима.

Ми, који и даље свијамо гнезда, одлучили смо да се за Ускрс поново окупимо у Конаку.

У кући од шездесетак квадрата, као некад, није било ниједног празног кревета. На сваком је спавало бар по двоје.

И оне роде, преко пута, на крову, биле су у свом гнезду. Мужјак нам је повремено летом заклањао сунце које је и даље искакало директно из њиве. Женка је лежала на јајима и клепетала кљуном, поздрављајући нас.

А онда су се, ниоткуд, на крову појавили неки људи и почели да кидају цреп и бацају га на земљу. Један по један, све ближе гнезду. 

Попут Архимеда, који на самрти не дозвољава да му војници обришу кругове које је нацртао у песку, роде су стајале на обе ноге и нису узмицале. У нама, који смо све то гледали са земље, пробудио се инстинкт јата, па смо почели у глас да вичемо. Игром случаја, на крову су били Херцеговци, па се може рећи да нам је дијалог био садржајан, али не баш конструктиван. 

Више среће имали смо са комуналном инспекторком и командиром полиције, који су, гле случајности, такође били Херцеговци. Изашли су на терен, верујем понајвише јер су били убеђени да тог празничног суботњег јутра, са друге стране жице, имају психички не баш стабилну особу. 

Елем, радови су обустављени, а уместо две, током дана на крову су се појавиле четири роде. Стигло им је појачање. 

Тренутно најстарија у нашем јату тврди да су јој све четири летеле изнад главе у круг, у знак захвалности. Што да јој не верујемо, најстарија је раније гледајући у роде прорекла да ће се вратити у Босну. 

Епилог

Покрајински завод за заштиту природе обећао је да ће зауставити радове док роде поново не одлуче да оду. Гнездо, у ком се тренутно налазе четири јаја, требало би да буде премештено на оближњу бандеру у њиховом одсуству. 

Чекаћемо роде и следећег пролећа. Јер ми у душу разумемо шта значи повратак свом гнезду и какав је живот птица селица.