Привилегија је знати како достојанствено старити

Сваког дана у исто време шета свог пса и оставља мрвице за голубове. Кад се сретнемо прича ми о књигама које чита и операма које слуша искључиво са грамофонских плоча. Старост је тема којом се бави већ неколико година. Балзак је њена инспирација за роман који је почела да пише.

"Старење није оно о чему нам причају", каже ми недавно, "нико нам не говори истину, сви причају о лепоти и радости, а заправо је реч о веома сложеним и болним процесима у психи и души".

Наши разговори су често посвећени овој теми, пита ме како размишљам о старењу, како видим и доживљавам старије људе....причам јој о мојим бројним интервјуима са ствараоцима који су били пола века старији од мене, са некима сам се и дружила.

Тај део је највише интересује. Kафенисање и амарето са композитором Костом Бабићем кога сам често питала о томе шта се дешава кад човек стари. "Е, драга моја", говорио је, "ти си себи увек исти, чак и много бољи, једино што се мења је тело, почиње да те издаје."

Воли да јој причам о песникињи Мири Алечковић са којом сам се годинама виђала у њеном стану. Те наше кафице међу књигама и сувенирима из целог света које су јој поклањали председници земаља чији је гост била, спаковане су у моју књигу живота и уметности.

"Човек и не зна да је стар, он то види у огледалу, у понашању људи према њему, свестан је себе више него раније, боље разуме живот....и све је добро док је тело добро", говорила је Мира која ми је увек пре него што кренем кући рецитовала своје стихове.

С времена на време растајале смо се уз песму "Хаљина" у коју су стали њени најинтимнији тренуци.

Професорка клавира своје пензионерске године у Србији стилизовала је у маниру Францускиње којој године не могу ништа. Њен модни стил инспирисан шездесетим и седамдесетим годинама стална је атракција за пролазнике. Сукње изнад колена, цигарет панталоне, њен љубичасти мантил, зелене ципеле и ташнице које сама прави, заправо врло мало говоре о њој и могу навести на погрешан закључак.

"Размисли, пре него што било шта кажеш о некоме", њене су речи.

Недавно ми је дала део рукописа свог романа о старењу. Обећала сам да никоме нећу рећи шта сам прочитала. Али, оно што могу да кажем је да ће нас та књига када буде објављена научити много чему и веома обрадовати.

"У нашој култури живљења за старост нема много простора. Стари увек сметају и требало би што пре да оду и уступе своје место. Није много боље ни угледним старијим особама, млади често не знају много о њима, њихове генерације су одлазеће, а они и даље раде, стварају и ту су...", пише у једном тексту у култном магазину "Практична жена" из 1968., док исте године модни часописи у Француској не праве велику разлику измећу млађих и старијих жена.

Чујем пре неки дан да је умрла комшиница "госпођа добрица", како смо је звали. Нисмо ни знали да је била болесна, увек је причала о својим унуцима и својој деци, о себи никада.

Њена сестра је у кутији за накит пронашла коверат са новцем и поруком: "Ово је за моју сахрану". Деца и унуци који живе у Аустралији нису успели да дођу на последњи испраћај оне која је живећи за њих потпуно заборавила на себе.

Отворила сам прозор да боље чујем Шумана који професорка свира увек кад је добро расположена.

Њен концерт био је најтраженији за време ванредног стања, кад је српска Францускиња постала најпопуларнија у крају.

Млади из њене зграде направили су јој профил на друштвеним мрежама, окачили њене париске фотографије из младости, сликали је на тераси и прозору, поставили текстове о њеним књигама....добила је више хиљада пратилаца за недељу дана! Нико није имао лепшу излоцију од ње.

Њена ћерка која живи у Америци редовни је пратилац мајке на друштвеним мрежама.

Стари клавир и грамофон, винтиџ стајлинг, посвећеност уметности и стварању дали су њеним годинама све оно што не пише ни у једној књизи о старењу. Привилегија је знати како бити стар и достојанствено старити.