Хрват који је исписао закулисне странице културне историје Србије

Особа која је исписала закулисне странице културне историје Србије је један Хрват, али он би пре за себе рекао да је "љевичар". Чудна је то личност, могло би се чак казати да је подвојена. Његово име је Мирослав Крлежа.

Главни чин ове драме са подметањем и неочекиваним преокретима дешава се од 5. до 7. октобра 1952. године, у Љубљани. Али да бисмо схватили шта се дешавало тих јесењих дана морамо се вратити неких четрдесет година у мрачну прошлост.

Ко је био Мирослав Крлежа? У њему као да је обитавало више личности. Најпре је кадет елитне аустроугарске војне школе Лудовикум, потом је бегунац који хоће да ратује на страни Србије. После Великог рата брзо се уписао у левичаре. Али, какав је левичар Крлежа био?

Крлежа је левичар који је најопаснији за саме левичаре. Ништа совјетско није му свето, па ни Стаљин.

На једној вечери где није попио ништа, Родољубу Чолаковићу каже: "Ајде реци, Рођо, би ли Лењин тако поступао са онима који се с њим не слажу, јер ваљда не вјерујеш да има зрна истине у ономе што је Вишински лајао на процесу. Зашто их Стаљин није прогнао у Сибир и учинио их нешкодљивим, него им скида главе за измишљене кривице?"

Марксиста, реакционар, троцкиста или романтик. Све то заједно. Не зна се ни да ли је у то време уопште био у комунистичкој партији.

О томе сам пише:  "У то вријеме ја сам вам, драги мој, био 'трабант партије', 'попутчик ', 'лојалан симпатизер партије'. Одбио сам да уђем у Ка-Пе-Јот, јер никада нисам хтио бити дисциплинирани војник".

Тај "недисциплинирани војник" воли добро да се одева, да обилази ресторане, па га често виђају и у најлуксузнијем загребачком хотелу "Еспланада". 

"Quo vadis, Kрлежа?" Ово се пита Богомир Херман у 4. броју часописа Култура за 1933. годину. Јосип Броз Тито после повратка у Југославију очигледно зна куда се Крлежа упутио.

У извештају Коминтерни, тридесетих, Јосип Броз без икаквог увијања пише: "Код нас троцкисти сада наступају под знаком ревизије марксизма и лењинизма.

Неки наши часописи пружају своје гостопримство таквим типовима као што је Крлежа и онај надреалист Марко Ристић, интимус паришког троцкисте и буржоаског дегенерика Бретона." 

Крележа одговара у  "Печату", превратничким текстом "Дијалектички антибарбарус". И то је крај. Сви око часописа "Печат" одстрањени су из партије и одгурани даље са "љевице". Тако ће остати и за време Другог светског рата. Крлежа је побеђен.

Следеће 1941. године почиње рат у Југославији, али Крлежа у партизане не иде. Партизанским каналима, пак, моли лојалног писца Отокара Кершованија да га повеже с Јосипом Брозом како би се разјаснили неспоразуми, али генерални секретар КПЈ током рата очито није био заинтересован за сусрет с отписаним Крлежом. 

Све се мења након Другог светског рата. Чим се партизанска власт учврстила, Крлежа добија позив да се сретне са Титом. 

Укључен је у рад нових власти. Учествује у пословима који су далеко испод његовог нивоа, па се тако 1945. налази и у комисији за избор нове државне химне. Чини се да се за Крлежу спрема главни посао који тек треба да обави...

Крлежа почетком педесетих се интензивно дружи не само с Титом већ и с другим југославенским руководиоцима: Кардељем, Кидричем, Пијадеом и Чолаковићем.

Да није у питању сарадња равноправних другова, сведочи и то што је тих година Крлежа практично у изгнанству. Мајка историчара Миодрага Поповића, која је кувала у Крлежиној кући, вели да је једне вечери чула неког од гостију како каже: "Најзад! Избили смо зубе матором псу."

Долазимо тако до године 1952. и главног чина ове драме са оговарањем, омаловажавањем и левичарским престројавањем у ходу. Место где се исписује ова мрачна страница културне историје Србије је - Љубљана. 

У Удружењу књижевника Словеније, припрема се Трећи конгрес Савеза књижевника Југославије. 

Тито чува Крлежу за посао који у Љубљани само он може довршити. Крлежа треба да одржи уводни говор на Трећем конгресу Савеза књижевника Југославије од 4. до 7. октобра 1952. којим ће се раскрстити са совјетским социјалистичким реализмом и отворити простор за уметнички модернизам.

Крлежа се прихвата задатка. Његов говор назван је О слободи културе и већ сам назив у тој 1952. не мирише на континуитет старог. 

На речима Крлежа се залаже за посебну југословенску социјалистичку реалистичку уметност, али уствари пушта духа модерне уметности из боце. 

Каже: "Другови и другарице, у умјетности дјелују магнети форме често пута много интензивније од оних снага које су социјално-економске природе." 

И тиме, као готски отац модерне уметности, чини крај социјалистичком реализму у Србији и Југославији.

Следеће две године постаје свестан шта је учинио. Приватно се каје јер он је, сетимо се готово подвојена личност. Левичар у њему 1954. поново пада у ватру те критикује модернизам који је сам пустио из кавеза соцреализма. 

О новој уметничкој сцени говори овако: "Клауни у ликовном циркусу апстрактне умјетности ваде пред нама из својих престидижитарских цилиндара крепане канаринце и пеку апстрактну кајгану својих инспирација."

Али натраг нема. То је сада прича о неким другима и неком другом Крлежи. Исте године сликари апстракције Лубарда и Ћелић у Београду организују прве самосталне изложбе. Прате их Коњовић, Табаковић, Коса Бокшан, Петар Омчикус ... А Крлежа? Он је, као мрачни јунак епохе, одгурнут устрану. 

Остаје питање: да ли је нову раскошну адресу на данашњем Крлежином венцу у Загребу, кућу по мери своје љубави за луксузом, те исте 1952. године, добио као награду за добро обављени посао?

(Опширније у емисији Мрачне странице културне историје Србије, четвртак, 10. децембар, други програм, 20.30)