Граница између емпатије и хладног разума – како разликовати преваранта од особе у невољи

Једнима је причао да му је отац у болници, другима да му је дете у Ургентном центру. Нема телефон код себе да позове породицу. Како су нам рекли из Министарства унутрашњих послова, овај случај им нико није пријавио.

Намеће се питање да ли нас овакве ствари чине неповерљивим и неосетљивим чак и када неко заиста има проблем.

Социолог Владимир Вулетић подсећа да живимо у модерном и све више индивидуализованом друштву, где гледамо пре свега себе и своје интересе.

"С једне стране, постоји проблем што емотивна врста поверења недостаје када вам се обрати неко кога не познајете, а с друге стране заиста постоји и проблем великог броја превара, да вам се људи често обраћају за помоћ, а да заправо није реч о томе", наводи Вулетић.

Коси се ово са оним што нас уче у породици и школи, да треба увек помоћи комшији, члановима породице, па чак и непознатим људима. И психолози кажу слично.

"Направили смо неку сигурну зону унутар себе, али некако сад и када погледамо наше комшије често то нису староседеоци него често долази до промене комшија. Чини ми се да оно како су наши родитељи, баке одгајани и како су знали, рецимо, ко им је први сусед и увек су били ту, чак за помоћ, кључеве (од стана), мислим да је то сад мисаона именица", напомиње психолошкиња Јована Стојковић.

Било је превара и претходних година. Многи се сећају човека који је на бензинским пумпама молио за новац за бензин, уз причу да има печењару, али је заборавио новчаник. Неки на овај начин покушавају да зараде и испред болница.

Према речима Вулетића, није срамота бити наиван.

"На крају крајева, наш осећај је оно што нас у одређеној ситуацији и одређеном тренутку мотивише да учинимо неки корак. Када видите да је неко заиста у невољи негде се буди тај, рекао бих, алтруистички моменат у човеку, а са друге стране, наравно, не треба бити заиста ни потпуно наиван и наседати на сваку причу људи", додаје познати социолог.

Јована Стојковић саветује грађанима да као експеримент да ли је некоме заиста потребна помоћ, понуде нешто од хране.

"Тако можемо да видимо да ли ће та особа то прихватити, јер често се дешава да кажу – па не, не треба ми храна, него искључиво новац – тако да ту већ можемо видети да се ради о једној врсти преваре", истиче Стојковићева.

Тешко је законом регулисати хуманост и емпатију, али се негде мора почети. Код нас, преваранти често не буду кажњени па зато није чудно што се, и када је помоћ заиста потребна, мало људи одлучује да помогне.