Шта су радници некада захтевали, а шта им данас треба

Празник рада обележава се 1. маја, на дан када су радници у Чикагу 1886. штрајком и протестима почели да се боре за осмочасовно радно време. Трећег маја дошло је до сукоба радника који су били чланови синдиката и штрајкбрехера. У сукобе се умешала полиција, а четири припадника синдиката је убијено.

"Није случајно да је баш у Северној Америци, у Чикагу, било и нереда, демонстрација радничких, али то нису само радничке демонстрације. Полиција је брутално наступила, анархисти бацали бомбе. Како год било, левица која је била у успону на конгресу Друге интернационале решила је да ти датуми од почетка маја буду дан борбе за радничка права, а у самој Северној Америци је то почетком септембра", рекао је за РТС историчар Небојша Дамјановић..

Америчка привреда је, напомиње, тада постала најјача привреда света, јача од британске.

У односу на тадашњи период, оно што је остало исто су захтеви да се права радника побољшају, међутим, више се не тражи да се власт да радницима.

"Левица је дуго користила демагошку формулацију: не само бољи услови рада, него и власт онима који раде. Вође социјалиста хтеле су власт у име радника, то је важно рећи, да немамо илузија", навео је Дамјановић.

У међувремену, променило се и само радништво, цео амбијент, тако да данас нико не говори о власти радника.

"Ко треба да влада је сложено питање, а данас има и зебње да ће раднци бивати замењени техничким иновацијама у не тако далекој будућности. Тражи се много веће образовање и знање, променила се епоха", навео је историчар.

Како се Први мај обележавао у Србији

Прва првомајска прослава у Србији одржана је 1893. на углу Дечанске и Скопљанске улице, у садашњој Нушићевој улици. Тога дана већ у осам сати ујутру београдска кафана "Радничка касина“ код садашњег Дома Омладина била је крцата људима. Црвенеле су се траке с паролом „Пролетери свих земаља, уједините се!“.

Дамјановић каже да је тај догађај, који је историја забележила, ипак био маргиналан, док је до масовнијих окупљања дошло тек десетак година касније.  

После Другог светског рата одржаване су параде, а штрајкови су били забрањени.

"То су биле војне параде баш 1. маја, а касније и 9. маја. Рани комунизам је полувојна диктатура, позивају се на своју борбу за радничка права, али обележавају као победници у револуцији, тако је било од Москве до Београда, да се покаже снага новог порека, да се афирмише нова снага код симпатизера, али и улије респект", каже Дамјановић.

Параду је затим заменио првомајски уранак, нерадни дани када се путује, иде на излете.