среда, 04. дец 2024, 09:30
Ђаци у Великом рату
Пре 110 година почео је Први светски рат. Захватио је велики део света и довео до масовних жртава и разарања. Због свог обима, утицаја и трагичних последица, убрзо је назван Великим ратом. У таквим, више него тешким околностима, српски ђаци наставили су да се школују на различите начине.
Редакција школског програма репризира документарно-играну серију "Ђаци у Великом рату", од 2. децембра, у 09.30 на Другом програму. Серија се бави важном и недовољно обрађеном темом школовања српских ђака током Првог светског рата, како у иностранству, тако и на окупираној српској територији.
Уочи Првог светског рата, Србија је, готово истовремено са великим европским земљама, донела закон о обавезној основној школи. Ипак, у многим деловима Европе, па и у Србији почетком 20. века, он је важио само на папиру: од укупног становништва, неписмених је било 76,97 одсто, а међу женама чак 92,64 одсто.
Иако је по објави рата, Министарство просвете и црквених послова покушало да регулише одржавање наставе, основне школе радиле су нередовно, по скраћеном програму, са малим бројем учитеља, јер је већина била мобилисана. Прва школа у окупираној Србији отворена је у Београду, средином фебруара 1916. године. Окупационе власти набављале су уџбенике из Аустроугарске, одакле је долазило и наставно особље, углавном војна лица која су у цивилном животу била учитељи и наставници. Почетком јануара 1916. аустроугарске власти објављују Основне принципе за оснивање основних и средњих школа у окупираним областима Србије, према којима је школа устројена тако да од ученика створи будуће послушне грађане Аустроугарске. Деца су учила писање, читање и рачунање, уз строгу дисциплину нарочито у старијим разредима, како би се обликовали корисни и покорни грађани и поданици. Ђаци су учили на српскохрватском језику, користила се латиница, а српским наставницима је било дозвољено да предају само ручни рад; до краја рата, те стеге постепено попуштају, па почињу да предају и српски учитељи, који говоре и о српској историји. У бугарском окупационом делу, ситуација је била много тежа и хаотичнија. Забрањени су уџбеници из националне историје, као и дела многих српских песника и писаца. Бугарске окупационе власти хтеле су да потпуно бугаризују српске ђаке, кроз снажну пропаганду, али и терор. Деци су мењана имена, уведен је бугарски језик, чак су и јунаци српске народне поезије на часовима представљани као Бугари. Спаљиване су српске књиге, а сведоци су тврдили да је осам дана горела ватра на којој су спаљене књиге библиотеке у Прокупљу. Родитељи су оштро кажњавани ако нису слали децу у школу, па је због свега тога и отпор становништва у бугарском окупационом делу био знатно већи.
Када је у октобру 1915. дошло до заједничке офанзиве здружених немачких, аустроугарских и бугарских снага, српска војска је почела повлачење ка југу. Са њом је пошло много цивила, па и деце са родитељима, рођацима, а према доступним подацима, око 700 деце ишло је само.
После мукотрпног преласка Албаније, где су многи оставили животе услед исцрпљености, болести, напада непријатеља, деца су са војском и ближњима стигла на Крф, где им је организована настава. Српска влада, која је наставила рад на Крфу почетком 1916. договорила се са француским властима да велики број деце настави школовање у Француској. Велику улогу у томе имао је Љубомир Давидовић, тадашњи министар просвете и црквених дела. Његовим залагањем, немали број младих нашао се у школским клупама разних земаља уместо на бојиштима Првог светског рата. Овај професор зоологије још пре рата спровео је разне реформе у области просвете, приближавајући законе о школству европским. За време ратних разарања налази се на Крфу, као министар просвете и црквених дела. Уз свакодневне вести о страдању српских младића на фронту, изгубивши и властитог сина, најважнији задатак који поставља пред себе је –школовање ђака и студената који су са војском прешли дуг, мучан пут до Грчке. Давидовић је посебно инсистирао на њиховом наставку образовања у иностранству, како би, по завршетку рата, земљу подигли на ноге млади, школовани људи.
Француска није случајно била земља у којој се током Првог светског рата школовало највише српских ђака. Још пре рата, њен културни утицај у Србији био је веома изражен, а ова земља доживљавана је као симбол слободе. Током 1915. и 1916. године, српски ђаци стигли су бродовима у Француску. Сви они топло су дочекани, и одмах распоређени по школама и француским породицама. О француској подршци српском народу сведоче насловне стране и бројни чланци из француских новина тог времена. Ипак, најважнија је била топлина француских грађана коју су свакодневно показивали према српској деци.
Поред Француске где се током рата образује највише српских ђака, Велика Британија, Тунис, Румунија, Русија и друге земље постају наставне базе где се у различитим условима одржава настава за српске ђаке, укључујући и ону у вагонима воза у покрету.
По ослобођењу земље, ти млади људи, школовани на разним странама Европе и света, доносе новине у српску науку, уметност и начин живота. Из школских клупа у Француској, Великој Британији, Италији, Швајцарској и другим земљама, изашла су будућа велика имена, попут др Драгише Мишовића, др Драгољуба Сретеновића, физичара Витомира Павловића, књижевника Растка Петровића, Душана Матића, Рада Драинца, Александра Вуча, и других, који су значајно утицали на културу и науку у новој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
Уредници: Татјана Цвејић, Наташа Дракулић
Сценарио: Наташа Дракулић, Кристина Ђуковић, Маша Вујошевић
Извршни продуцент: Светлана Бандић
Директор фотографије: Петар Вујанић, Милан Љубинковић
Редитељ: Маша Вујошевић
Коментари