Право на сутра: Метохија се воли

Нема вам друге до да Метохију волите - да ли вас очара Бели Дрим, Проклетије или Шар-планина, Призрен или Пећ - сасвим је свеједно, заљубићете се неповратно. И онда, сваки трачак наде даје крила, а свака горка суза, реч или туга коју препознате - баца у бездан. Нека ипак нада - не страда.

Скелом опасан храм посвећен Светом Луки, у селу Витомирица, на самом уласку у Пећ, попут светионика је Милораду Ђоковићу, тренутно једином Србину повратнику у овом селу. Нико се радницима и одјецима са градилишта није обрадовао као он. Немогуће је замислити да ли су теже вечери у пустом селу или јутра када корачате поред замандаљених капија и празних дворишта и немате коме добар дан да упутите, каже Милорад.

Он већ годинама битку бије са овдашњим правосуђем, по оној народној „кадија те тужи, кадија ти суди". Узурпирану имовину не може да поврати, упркос пресудама у своју корист и права на правду, која се чини тако логичном. Чекајући је, тражећи је, инсистирајући на њој, обилази своју недовршену кућу, зараслу у шикари. И не одустаје.

Чекање као судбина. Миланка Ремиштар из села Бича годинама се надала да ће се син Ненад, саобраћајац, који је на путу до посла нестао пре 23 године - ипак појавити. Онда се, временом, нада угасила и остала је жеља да бар неки траг о њему открије. Та потреба је Миланку вратила у завичај, комшије су јој уступиле повратничку кућу, јер она није ни то добила.

Осим Миланке, у селу Бича, једном од најстаријих у Метохији, затичемо још само брачни пар Дончића. За њих се шира јавност заинтересовала највише због Луке, планетарно познатог плејмејкера, чији је деда рођени брат нашег домаћина Стојана.

О томе како се живи у овом делу Метохије и где лежи кључ проблема, сведоче нам мештани Гораждевца, новинари, али и млади људи који су изабрали да овде остану, баве се пољопривредом и гаје своју децу. Баш ту, у свом завичају, упркос бројним препрекама.

Сниматељ: Александар Агбаба
Монтажер: Горан Томић
Редитељ: Бојан Воркапић
Уредница и ауторка: Татјана Манојловић