Амброзија

На ову коровску биљку у 2000. години било је алергично око 50% светске популације. Због њене брзе експанзије, којој погодује и све већа концентрација ЦО2 у ваздуху, тај број у 2003. години износио је 83,7%. И док друге биљке имају око 10 антигена, у воденом екстракту полена амброзије постоје 52 антигена.

Постојбина амброзије је Северна Америка, а Европа ју је добила заједно са семенском детелином, коју је Немачка увезла 1863. године. Две године касније појавила се у Француској, а затим се брзо проширила на Белгију, Холандију, Енглеску, Мађарску, земље бившег Совјетског Савеза и некадашњу Југославију.

Данас у западној Европи, где је први пут доспела, није масовно заступљена јер јој не погодују климатски услови, посебно велика влажност ваздуха. Највише је има у источној Европи, Мађарској, Хрватској, Босни, Румунији, Бугарској и Србији.

Амброзији погодују неуређена земљишта која се не одржавају, а користе се и као депоније шута и грађевинског материјала. Има је на целој територији Београда, на бројним градилиштима на Новом Београду, и поред путева и неодржаваних саобраћајница, јер јој је за брз развој потребан ЦО2.

Научници у својим радовима доказују да климатске промене прузроковане људском активношћу изазивају повећану продукцију полена и јаче алергијске реакције него што је то било пре, на пример, четири деценије.

Амброзију је најбоље уништавати у периоду пре њеног цветања, односно пре него што њен полен доспе у ваздух, а семе падне на земљу. У зависности од климатских прилика то се најчешће ради у мају. У том периоду 2007. године, на предлог Управе за заштиту животне средине, све локалне управе почеће са уништавањем амброзије на својим територијама.

У Београду постоје два апарата која мере концентрацију полена амброзије од фебруара до новембра, а највећа концентрација до сада забележена је 5. септембра 2006. године, када је у Београду износила 400, а у Суботици 1.000 поленових зрна у м³.

Концентрација од осам поленових зрна амброзије по кубном метру је проблематична и најављује се опрез пацијентима и лекарима.

Аутор и уредник: Александра Шарковић