Пређа векова

Краљ Милутин је био најбогатији владар свог доба на Балкану, богатији и од самог византијског цара. Успешан освајач, власник седам великих рудника сребра и злата, међу којима је и чувено Ново Брдо, Грачаницу је начинио једним од врхунских дела касновизантијске архитектуре, лепшом по концепцији и богатије измаштаном од савремених цркава саграђених у Цариграду, Солуну и тадашњој Србији.

Записи Грачанице трају кроз векове. Остају у онима који држе до себе и виде даље од јутарње измаглице.Тамо где их руше, темељи се назиру, па и када све унаоколо пропада. Негде се обнављају, негде трају, ти гласови из давнина, ти храмови, ти главни градови старе Србије.

У Церници, осам километара од Гњилана, путописац је крајем 19. века записао да се у атару села налази 13 цркава у рушевинама. Сада су ту три православна храма, у српској енклави – црква Св. Спаса, Св. Петке, и на брду, црква Светог Илије – подигнута 1926. У рано јутро, 2000. године, у експлозији је уништена њена унутрашњост, оштећени зидови, као и три суседне куће, али је исте године, уз помоћ анонимног дародавца из иностранства и добровољним радом мештана обновљена, да би сада прославила век свог постојања.

Недалеко од древног Звечана, на падинама Брда соколова, где су они одвајкада свијали своја гнезда, тихује Соколица – манастир са храмом из прве половине 14. века, који је највероватније подигао господар звечанске жупе, челник Муса, родоначелник чувене породице Мусић и зет кнеза Лазара.

Рашко призренској епархији припада и манастир Црна Река, у селу Рибариће,са пећинском црквом посвећеном Св. архангелу Михаилу, и испосницама у које су први монаси дошли крајем 13. века. Предање каже да се овде крајем 14. века подвизавао Св. Јоаникије, коме је током молитве сметала бука реке, па је подвикнуо – „умукни црна реко!“. Утом се вода утиша и настаде савршени мир - река је постала понорница, да би 500 метара ниже од манастира, наставила бучно да тече, а ово свето место доби своје име – Црна река.

О тим спонама које нас везују, сведочи и црква Свете Марије Магдалене, недалеко од Црне Реке, у селу Попе, код Тутина. Освештана је 2003. године, над благим странама Попуље и Поповог потока, на ливади коју је цркви и народу поклонио Софроније Сташевић. И тако, док надгледа ободе Пештера, као да потврђује да се лепше гледа и срећније живи, ту где се осећа деловање духа.

Они су као искра сазнања да се истина не да срушити, прекопати или запалити. Па ако неко тврди да све овакве успомене могу бити спорне, и да су косовске пређе невидљиве, нека ослушне молитве и боље погледа записе у камену, или иконе и фреске о које се векови ослонише, па ће знати, о чему, вековима говори народ, уверен у своје, а не у туђе постојање.

Аутори уредник: Јелена Божовић

Сниматељ: Душко Перић

Монтажа: Горан Дамљановић