Хероине

Тај женски корак није био ни ломан, ни лак, већ стамен и јасно усмерен ка будућности.

Сан о слободи, о Србији, намера да своју децу школује и да их спаси из турског вилајета, учинило је да Рада Бојовић одлучи и спроведе своју одлуку – па породицу из нововарошког села Мишевићи, које је тада део Османског царства, тајно пресели у Краљевину Србију, 1867. године.

Када су прешли Јавор, Бојовићи су се настанили у ивањичко село Радаљево, где је њен син Илија одмах добио своју парохију. Лука и Петар су били официри. Петар ће постати онај чувени српски војвода, командант Прве армије, која је ослободила највећи део Србије, па и даље – Банат, Срем, Бачку, Славонију и добар део Хрватске.

Само један Радин син, Јован, остао је на селу, да помаже оцу, а Рада је инсистирала и на образовању кћери Милене – која се уписала у Вишу женску школу у Београду.

Историју не чине само параде и мермерни споменици, чине је кораци војводе Бојовића под кишама Јавора, тихи пркос Јоке Борисављевић пред аустроугарским пушкама и непоколебљива вера Миле Борисављевић у неко боље сутра.

Ове две, последње, су могле да буду само градске даме – пристигле из угледних, богатих породица – Јока, Јованка, из ужичке – Јокановића, а Милуника, Мила из Чачка, од чувених Лазовића.

Јованка, Јока Борисављевић је у Нову Варош стигла 1890. године, када се удала за Гаврила. Виспрена, учена, жељна промена, а у кући чувених Борисављевића – задужбинара, добротвора и слободомислећих људи, није могла другачије, до да настави њихово племенито и часно дело. Била је председница подружнице ужичког Кола српских сестара.

Издајство је оно са чим се суочила Милуника Мила Борисављевић, кћерка Драгутина Лазовића из Чачка, која се1926. године удала за Драга Борисављевића. Пристигла у варош која је подсећала на касабу, право из очевог дома са хотелом у коме су се увелико одржавале филмске пројекције и водио узбудљив градски живот. И решена да нешто промени упустила се у храбар подухват: подигла хидроцентралу, осавременила прераду дрвета у породичној пилани и осветлила Нову Варош – многима је струја испоручивана бесплатно, а помоћ је несебично делила и сиротињи.

Индира Генџић, кустос етнолог у Завичајном музеју Нова Варош, каже да многи историографи, ту 1932. годину, сматрају почетком индустријализације у Новој Вароши.

Професорка Босиљка Гујаничић, чија је мајка Ана била добра Милина пријатељица, сматра да се барем део неправде према овој изузетној жени може исправити културом сећања.

На трагу таквих врлина, обликовали су се животни путеви многих жена које су тихо и постојано своју енергију улагале у добробит људи око себе. Једна од њих је већ годинама на челу ужичког Кола српских сестара, оног чију је подружницу, својевремено водила и Јока Борисављевић. То је Слободанка Мира Станковић Ћирковић која покретачку снагу проналази у лепоти живота у делима којима се блаже недаће других, било да је у питању статус, материјална помоћ, пријатељска топла реч подршке.

Време је као сито, кроз које свашта прође, а задржи се, као траг, само оно највредније - дела одабраних, који нам остављају духовну заоставштину, да разгонимо мрак и осветлимо путеве, како би овај свет опстао.

Уредник и аутор: Јелена Божовић

Сниматељ: Душко Перић

Монтажа: Горан Дамљановић