среда, 22.10.2025, 18:20 -> 18:43
štampajРепублика Српска: Село чува асфалт, а Раде кува гра‘
Постоје путеви који састављају и који растављају. Они којима се некуд одлази, али и путеви за повратак. Могу бити тежи, или лакши, а најтеже је када их нема.
Око магазин
Autor:
Горислав Папић
Сваког радног дана у 18:25 - најактуелније политичке, спољнополитичке, економске и друштвене теме. Најзанимљивије приче о култури, најатрактивније репортаже. [ детаљније ]
Ангела Ћорковић је једног дана напустила свој дом, кренула неким неизвесним путем, не знајући да ли ће се икада више вратити и да ли ће оно што је њено постати ничије. Даље на нашем путу, стигли смо до села којима је пре 43 године асфалт променио живот. Овог пута ми смо у Републици Српској, у селима Мичије, Ножичко и Стари Мартинац.
Село Ножичко припада општини Србац у Републици Српској. Овде је пут, односно асфалт вероватно најважнија ствар која се догодила у последње 43 године.
Када је 1982. године асфалтиран пут, мештани су знали да морају да га чувају. Зато су организовали Удружење "Нови асфалт", које би бранило тракторима и тешким камионима да туда пролазе и да им униште дуго очекиван пут.
Село Мичије је, како овде кажу, католичко. Хрвати су били већински народ и када је рат почео они су отишли, свако својим путем. Већина се није вратила, али Ангелина Ћорковић јесте. Живела је у Аустрији скоро две деције, али је све време желела да се врати у своје село, које се налази на обронцима Козаре. Није знала да ли ће и како обновити кућу, а данас је власница замало целог села.
Какав је живот у селу без асфалта, а како је тамо где пута има?
Уредник: Горислав Папић
Аутор: Далибор Жарић
Коментари