Живот без људи

После неколико породичних трагедија, Никола се повукао у себе и склонио од људи на свој катун на планини Прекорници, чији је највиши врх 1 920 метара. Иако живи као самотњак и пустињак, иако је доживео многа разочарaња у људе, Никола их се није одрекао. Једино жели да заборави људе који су га преварлили, а то су трговци стоком, којима је Никола давао јагњад и овце на вересију и који су му остали дужни више од 150 000 евра.

Никола је одрастао у породици у којој су реч и образ били светиња, па не може да прихвати ново време, нити да се навикне на људе које је изнедрило то време.

Никола се навикао на сурове услове живота и на планину Прекорницу са којом се сродио, поштујући законе природе. Оне људске законе, не признаје, као ни многи Бјелопавлићи, још од времена када се црногорски владар књаз Данило огрешио према Николином братству Павићевићи и племену Бјелопавићи.

Тачно пре 170 година, на Свете Тројице, 30. маја 1854. године, након литургије и народног сабора код манастира Острог, књаз Данило је тражио да му Бјелопавлићи доведу тридесет најлепших девојака и жена да играју коло за њега и његове перјанике. Не слутећи шта владар спрема, Бјелопавлићи су га послушали. Књаз Данило је бацио око на Даницу Павићевић, удату за свештеника Пунишу, која је важила за најлепшу жену у Бјелопавлићима. Књаз је силовао Даницу, а његови перјаници обешчастили су на том светом месту преосталих 30 девојака и жена из Бјелопавлића. Тај срамни чин црногорског владара довео је до оружане побуне Бјелопавлића, коју је књаз Данило, у крви угушио.

Бранећи част своје сестре Данице и образ племена Бјелопавлићи, Тодор Кадић је убио црногорског књаза у Котору 31. јула 1860. године.

Убиство књаза Данила није платио само Тодор већ сви Кадићи. Неки су побијени, неки попаљени и опљачкани и прогнани. Данилов наследник књаз Никола, донео је одлуку да нико од Кадића не може остати у границама Црне Горе, док је свијета и вијека.

Уредник: Бранко Станковић

Сниматељ: Александар Агбаба

Монтажа: Марија Баронијан Шашић