Сузе аве Јустина

„Отац ава Јустин је преживео сву голготу и патњу свога народа у Првом светском рату, а потом и сву неправду коју је трпео народ који је остао веран цркви након Другог светског рата. Он је сву ту патњу свога народа лично доживео, осетио и преплакао. Имао је тај дар суза, а током беседа из његових очију текли су потоци суза које су натапале његову одежду” – подсећа нас Душан Ђаковић, свештеник у манастиру Ћелије и докторанд на Теолошком факлутету у Атини који припрема докторат о животу и делу aве Јустина.

Сузе су најчистија веза између човека и бога, јер се њима испира људска душа. Своје молитве и беседе ава Јустин често је заливао сузама бола и сузама опомене, молећи се чак и за своје непријатеље који су му радили о глави.

На празник Благовести ове године навршило се 130 година од његовог рођења, 45 година од упокојења и 10 година од преноса његових моштију.

У Благоја Поповића, како је било његово световно име, духовно семе је усађивано кроз седам генерација. Толико је свештеника дала породица Поповић из Врања седам колена пре Благоја. Тај и такав пут ка богу изабрао је и Благоје који је на почетку Првог светског рата завршио Богословију у Београду.

Мобилисан је 1914. и као болничар, са српском војском и српским народом прошао је сву албанску голготу. Благоје је, 1. јануара 1916, узео монашки постриг у цркви Александра Невског у Скадру и монашко име Јустин.

Те исте године одлази на Богословске студије у Петровград где стиже у освит Октобарске револуције. У Русији открива Достојевског који ће у великој мери обликовати његове ставове о животу и вери. Због распламсавања бољшевичке револуције, 1917. године прелази на школовање на Оксфорд где га дочекује Николај Велимировић који ће, касније, постати његов духовни учитељ.

На Оксфорду Јустин припрема докторат под називом „Филозофија и религија Достојевског”. Професори са Оксфорда траже од Јустина да из доктората избаци део у коме критикује западни хуманизам, католичку и протестантску цркву, што он као човек чврстог става и карактера одбија, а енглески професори одбијају његов докторат. Након тога, Јустин се враћа у Србију где постаје наставник у Богословији у Сремским Карловцима. Као даровитог наставника и теолога који је упознао филозофску и богословску мисао истока и запада, Свети архијерејски Синод СПЦ шаље Јустина на Теолошки факултет у Атини где 1926, брани докторску дисертацију под називом Тајна личности по Светом Макарију Египатском.

Јустин Поповић је 1934. године изабран за професора Богословског факултета у Београду, одакле је 1945. године прогнан. Тада остаје без икаквих прихода и свих грађанских права. Комунисти су га ставили на списак за стрељање. Његов пријатељ, писац Јанко Веселиновић који је био први послератни ректор Београдског универзитета, избрисао га је са тог списка. Комунисти га 1946. хапсе у манастиру Суково код Пирота, а из затвора га избавља патријарх српски Гаврило Дожић, који се те године вратио из концентрационог логора Дахау. Јустин након тога иде од једног до другог манастира по Србији, али ниједно братство не сме да га прими у своје редове. Један случајан сусрет са Саром, игуманијом манастира Ћелије, промениће му живот. Игуманија Сара га позива у манастир Ћелије где ће провести наредне 32 године, све до смрти. Док је боравио у том манастиру био је даноноћно под присмотром Удбе, која је контролисала ко улази и ко излази из манастира Ћелије. А у овај манастир педесетих и шездесетих година прошлог века, тражећи духовно надахнуће, долазили су многи код Јустина, почев од Владете Јеротића и Матије Бећковића до многих монаха, свештеника и теолога из Европе. Јустин је био духовни учитељ монасима који ће касније, као владике уздићи СПЦ. Његови духовни ученици били су; Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Артемије Радосављевић,али и садашњи митрополит берлински и немачки Руске заграничне цркве господин Марко, Немац по рођењу.

За време свог заточеништва у манастиру Ћелије, Јустин је превео и исписао 12 томова „Житија светих”, од којих свако има по 800 страна и оставио је бројна теолошка дела, почев од Догматике преко Светосавља као филозофије живота до књиге о Достојевском и словенству.

Уредник: Бранко Станковић

Сниматељ: Александар Агбаба

Монтажа: Марија Баронијан Шашић