субота, 16.03.2024, 18:25 -> 18:52
štampajКомунисти су нам све узели
Породица Драгољуба Марковића, најбогатијег виноградара и винара из Александровца у једном дану остала је без свега што је деценијама стварала.
Одмах после Другог светског рата, када је кренуло одузимање имовине и уништавање српских домаћина, комунистичке власти Марковићу су одузеле 700 000 литара вина, ракије и вињака, винограде и воћњаке, винске подруме и бачве чији је капацитет био 1 820 000 литара, магазе, кућу и све покућство.
Власти су уредно забележиле све што су конфисковале породици Марковић коју су избацили на улицу, под оптужбом да су учинили кривично дело против народа и државе, јер су током рата Немцима продавали вино и ракију и на тај начин их привредно јачали.
Да би доказао своју невиност Драгољуб је позвао 280 сведока, али суд није позвао ниједног и Драгољуб је осуђен на осам година робије, а његов син Милутин на три године строгог затвора. Три године после рата, пронађени су докази да Драгољуб није сарађивао са Немцима који су му, такође, током рата одузели 518 000 литара вина, 178 000 литара ракије и 35 000 литара вињака, али то није обезбедило слободу Драгољубу и Милутину. Драгољуб, који се као винар школовао у Француској, први је у Србију донео рецептуру француског коњака, чије је име било заштићено, па је то пиће назвао вињак, тако да се он сматра творцем вињака. Драгољуб је, иначе, био Солунац, носилац Карађорђеве звезде и медаље „Милош Обилић”.
Вредност конфисковане имовине породице Марковић процењена је на три и по милиона долара. Када је кренуо први, послератни извоз вина из тадашње Југославије, у количини од 160 вагона, Италијани и Немци су га вратили јер је вино било ускисло. Драгољуба пуштају из затвора да би „излечио” то вино и од тада почиње да ради у фирми „Винар”, у којој је изгубио руку. Од државе тражи социјалну помоћ, а врло брзо након добијања помоћи, умире.
Породици Марковић општина Александровац је до сада једино вратила кућу, а Бранислав, унук Драгољуба Марковића тражи да се све што је његовој породици одузето врати у натуралном облику.
Идолопоклонство, које је неговано у комунистичко доба, нажалост, још увек живи у Србији. То потврђује и пример главне улице у Крупњу, која носи име Маршала Тита, као и улице која се на њу наставља, а која носи име Влада Зечевића.
На Мачковом камену, на коме се на почетку Првог светског рата бранио Крупањ, али и Србија, изгинуло је 800 српских војника, међу којима и 115 официра, највише у свим биткама у Првом светском рату. Међу тим официрима је био и командант пука „Стеван Немања”, потпуковник Душан Пурић, који је стао испред својих војника и командовао: „За мном”. Био је на челу своје војске и међу првима је погинуо у бици на Мачковом камену. Душан Пурић данас нема своју улицу у Крупњу, али је зато има Јосип Броз Тито који се у бици на Мачковом камену борио на страни Аустроугарске. Да апсурд буде већи у улици која носи име Јосипа Броза налази се спомен-костурница у којој је сахрањено 800 војника и официра и црква посвећена јунацима са Мачковог камена, који су изгинули од војске у којој се борио Јосип Броз.
У наставку улице Маршала Тита у Крупњу је улица Влада Зећевића, бившег свештеника који је био први министар унутрашњих послова ФНРЈ. Зечевић је 15. марта 1945. као министар полиције потписао Указ о привременој забрани повратка 30 000 колонизованих српских и црногорских породица на Косово и Метохију. Та привремена забрана, временом је постала стална.
У време док је Зечевић био министар унутрашњих посова 1945. године, само у Црној Гори, одакле Зечевић води порекло, убијена су 82 свештеника СПЦ. Не постоји ниједан писани траг да се Владо Зечевић тада успротивио убијању своје дојучерашње сабраће по мантији, коју је он скинуо на почетку Другог светског рата, када је отишао у четнике, одакле је врло брзо прешао у редове партизана.
Уредник: Бранко Станковић
Сниматељ: Горан Копривица
Монтажа: Марија Баронијан Шашић
Autor:
Бранко Станковић
У мaтeмaтици, нajвeћa зaгoнeткa je квaдрaтурa кругa. У живoту, то je чoвeк. [ детаљније ]
Коментари