Ко су и где живе Шопи

Шоплук је област у срцу Балкана, која је све до 1879. године била географска, етничка и језичка целина. Након Берлинског конгреса и успостављања границе између Србије и Бугарске, та целина је раздовојена, а највећи део Шоплука припао је Бугарској и протезао се све од Видина до Софије.

Шопи имају свој говор, своје обичаје, славе, песме и игре и своја јела од којих је најпознатије шопска салата.

Јован Цвијић је становништво Шоплука поделио на три групе: прву са етничким Србима, другу са мешовитим становништвом и трећу која је ближа Бугарима.

Оно што везује све Шопе, ма где они живели је шопски говор, који је жив и данас а који у Бугарској називају западно-бугарским говором, док га у Србији сматрају делом призренско-тимочког дијалекта.

У Србији се данас мали број људи изјашњава као Шоп јер је то дуго било непожељно, док их у Бугарској има највише у граду Елину Пелину у софијској области. Око 7.000 становника тог града изјашњавају се као Шопи. Њихов број као и број Срба у Бугарској до Берлинског конгреса био је знатно већи.

Годину дана пре успостављања границе између Србије и Бугарске, Срби из Бугарске, у писму упућеном српском кнезу Милану Обреновићу, 16. јула 1878. године и овереном са 250 општинских печата, пишу следеће:

„Ми, твој сиромашни и несрећни народ из округа Радомирског, Софијског, Самоковског, Дупничког и Ентропољског, чисти и прави Срби, молимо те и преклињемо, поново, ослободи нас од ове беде и приви нас под своја крила, да нас спасеш од овог бугарског господарства, јер смо сви од памтивека чисти и прави Срби. Зато те молимо узвишени владаоче, ослободи нас и сједини са нашом мајком Србијом. Ми нећемо да будемо Бугари, чији је дух, изглед и језик од нашег различан. Ми смо прави Срсуби, славимо славу, певамо о својим српским краљевима, говоримо српски, знамо од старина да смо Срби и како сада можемо постати Бугари?"

Срби и Шопи из Видина и Трна писали су у то време сличне депутације и петиције и слали их на европске дворове, али узалуд. На Берлинском конгресу дефинисана је граница између Бугарске и Србије онако како су то велике силе хтеле, а не како је народ желео.

Након успостављања границе они који су остали у Србији задржали су своја презимена а они који су припали Бугарског, мењали су своја презимена и уместо наставка ИЋ додавали му наставак ОВ. Таква судбина није задесила само Србе и Бугаре већ и Шопе који су, временом, највише изгубили свој идентитет и додир са својим коренима.

Уредник: Бранко Станковић
Сниматељ: Дарко Бурсаћ
Монтажа: Марија Баронијан Шашић