Попово поље - 265 дана сунца, 365 дана самоће

Земља у којој камен, чини се, најбоље рађа. У којој вас драча најмање боде. Где је поскок домаћа животиња. Где прошлост лелече из гусала. Земља дувана и шкије, меда, смокава, доброг вина, кадуље, сира из мјеха, раштана. Или, како је писао нобеловац Иво Андрић - земља са много камена, мало свега осталог. Али то мало што роди, храњиво је и племенито, и са водом и ваздухом даје здраве и разумне људе. Херцеговина - ту вам клима одређује ДНК. На тој шкртој земљи, ипак постоји поље које не шкртари. Ни водом, ни плодном земљом, нити климом. Положајем. Само, народом. Попово поље. Како тренутно изгледа, пре се може назвати Пусто поље или боље речено Пустопоље.

Међу тим каменом, кренули смо у потрагу за преосталим народом. Па на кога наиђемо.

Боља времена памти и срце Поповог поља. У последњем рату, линија разграничења, предео војних сукоба, а данас граница два ентитета: Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине. Поље богато понорима, реком Требишњицом, некада родним њивама. Сада више, огољена равница, над којом бдију куће наслоњене на камен. Херцеговачка села.

Међу тим каменом, кренули смо у потрагу за преосталим народом. Па на кога наиђемо. И наишли смо. Ово су Поповци, прави сведоци некадашњег времена и овог сада.

Како се живи у Поповом пољу? Како је било некада, како сада?

Аутор: Сања Драгићевић Бабић
Сниматељ: Никола Ђуровић
Тонски сниматељ: Зоран Тарабановић
Монтажер: Горан Мијић
Уредник: Горислав Папић