Нема више мог мркова, ни ергеле на Борикама

Ергела на Борикама је преживела два светска и један грађански рат, многе невоље и недаће, али политичко-тајкунску приватизацију, није.

Тражећи спас за ергелу, мештани Борика су се обраћали председнику Републике Српске, министру пољопривреде и начелнику општине Рогатица, али од тога никакве вајде није било.

Када је Насеру Орићу, ратном команданту Сребренице продата половина од последњих 150 коња са ергеле, људи са Борика су формирали удружење које је покренуло петицију за спас ергеле, коју је потписало 1.600 људи. Ни то није помогло да се сачува ергела која је деценијама била расадник племенитих грла арапске пасмине за све ергеле арапских коња у бившој Југославији и у којој је, укрштањем босанских, брдских са арапским коњима створена нова, боричка пасмина јаких и издржљивих коња елегантне линије и хода.

Штале за пастуве сада су празне. Мањежи за дресуру и јахање коња су пусти, као и бескрајни пашњаци на Борикама, висоравни која се протеже на 80 квадратних километара.

Ово је истовремено и прича о вековној љубави људи са Борика према коњима, али и сторија о коњу Газалу са ергеле на Борикама, који је угинуо од туге за својим кротитељем и то три дана после његовог одласка у пензију.

Газал и Радомир Станишић провели су 15 година заједно. Као кротитељ коња Радомир је на Борикама провео цео свој радни век. Када су му јавили да је ергела на Борикама угашена и да коња више нема, Радомир је сутрадан умро. Од туге.

Уредник: Бранко Станковић
Сниматељ: Дарко Бурсаћ
Монтажа: Марија Баронијан Шашић