У ходу-Маза и Луња

Нема ту неке велике разлике... људи према људима, ту се некако упакујемо у дозвољене и очекиване оквире, али тамо где се разоткривамо јесте према оним бићима која су увек ту за нас, која наш говор, иако је мутирао и даље разумеју... поставља се питање, да ли ми њихов разумемо? Ове суботе, имамо једну лепу причу о псима, која можда говори више о нама него о њима...

Луња има четири месеца. Било их је петоро, сви су нашли дом сем њега. Албум са браћом и сестрама је подељен 1009 пута, али њега нико није пожелео. Сада је тужан и сам. Налази се у школском дворишту, чак ни деца, коју обожава, због хладног времена више углавном не излазе. Вакцинисан је и ревакцинисан против заразних болести. Добар, миран, нимало захтеван. Захваљујући Биси која брине о њему, и управи школе која је до сада имала пуно разумевања, он је још увек у школском дворишту, али ту не може остати заувек.

Нисмо сви исти и не можемо сви на исти начин размишљати о псима, неки их се плаше, неки их воле издалека, неки са њима живе и деле свакодневицу, а неки... то не бих ни помињала. Прича о Мази и Луњи, јесте прича о кућним љубимцима, о онима који су некада то били а потом су се нашли на улици, прича о онима који нас чувају и спасавају... прича о онима који нас лече и усрећују... И прича о томе да није за свакога, да му донесете поклон са жељом да га усрећите и тај поклон назовете "Љубав"... јер многи данас, са љубављу не знају шта ће...

Саговорници: Проф. др Ратко Божовић културолог, Владимир Милутиновић Коби спасилац Горске службе Србије, Борис Триван програмски директор Института за дигиталне комуникације, др Маја Волк професор ФДУ, Душко Јовановић, међународни кинолошки судија и власник одгајивачнице паса Балканика, Радмила Лучић, азил ОГИ у оквиру удружења за заштиту животиња Ел 17, Весна Прокопијевић, васпитач и пријатељ животиња, Огњен Недић, дресер паса.

Ауторка и уредница емисије: Јелена Светличић