Дубровачки Срби кроз векове

Православна звона у Стону и на Пељешцу одавно су утихнула. Све до 14. века она су се оглашавала са десет православних храмова у том граду и на том полуострву, јер Стон је од 1219. године био седиште Хумске епархије, коју је основао Свети Сава.

Стон и Пељешац су у то време били насељени српским становништвом и припадали су удионој кнежевини српске средњовековне државе.

Дубровачка република, чија је териоторија у то време била скучена и ограничена, упорно је, од српских владара тражила да јој продају и предају Стон и Пељешац, друго по величини полуострво на Јадрану, које се простире на површини од 348 квадратних километара. На то је пристао краљ Душан, који ће касније постати цар. Он је 22.јануара 1333. године у Полугу издао повељу којом Стон и Пељешац предаје Дубровачкој републици, али и део приморја које се зове Сланско приморје, од Пељешца до Дубровника. У тој повељи, која се и данас чува у Дубровачком архиву, стајало је "да се Дубровачка република обавезује да српској држави одмах исплати 8000 перпера, а у наредним вековима по 500 перпера годишње.

Главни услов који је цар Душан поставио Дубровачком сенату, у тој повељи био је "да српски поп и даље поје у Стону и на Пељешцу", односно да становништво и даље остане у православној вери и да се обреди у црквама служе по православним канонима.

Дубровчани су то поштовали свега десетак година, а онда су фрањевци манастир Богородице Стонске, у коме је било седиште Хумске епархије претворили у католичку цркву и посветили је Госпи од Лужина.

Иста судбина задесила је и преосталих 10 православних храмова у Стону и на Пељешцу. Већи део православног становништва тада је покатоличен, а они који нису пристали на то одселили су се у Херцеговину.

Конавле, које је припадало другој, српској средњовековној кнежевини Травунији, задесила је иста судбина као и Стон и Пељешац. Конавле, на коме је живело српско становнишво и на том простору имало око 50 православних храмова, продали су и предали Дубровачкој републици 1419. године српски владари Сандаљ Хранић и Павловићи.

И поред великог притиска фрањеваца покатоличено, српско становништво у Конавлама, Стону и на Пељешу дуго је чувало своју етничку свест, славило славу и поштовало српску традицију, што није било пожељно у Дубровачкој републици, која је била бастион католичанства. Као таква била је затворена за друге религије, изузев јудаизма.

Православци су, у тој Републици, доживљавани као посебна опасност и они нису имали право грађанства у Дубровнику. Српски трговцу су преко дана боравили у Дубровнику, али нису имали право да заноће у граду. Срби у овом граду нису имали право да исповедају своју веру, да граде своје храмове и да се сахрањују у оквиру градских зидина. То право Срби стичу тек након пропасти Дубровачке репубиике и доласка Француза и Аустријанаца, који почетком 19. века преузимају власт над Дубровником.

Године 1836. Срби граде цркву Светог архангела Михаила, уз саме зидине града Дубровника на Бонинову, уз коју подижу и православно гробље. Ван зидина града Дубровника Срби су, пре тога, изградили цркву
Светог Ђорђа, још крајем 18. века, али она, у почетку, споља није имала никаквих обележја православног храма: ни крста, ни звоника, ни звона.

Прву православну цркву у оквиру зидина Дубровника, Срби су подигли 1887. године. То је црква Светог Благовештења, која се налази у старом, градском дубровачком језгру.

У то време у Дубровнику се, по први пут, појављују Срби католици који су чинили елиту овог града. Међу њима су: дипломате, министри, посланици, научници, сликари, писци, песници и новинари. Медо Пуцић, књижевник и научник, који је пет пута биран за градоначелника Дубровника био је један од њих.  Као Србин католик изјашњавао се и Матија Бан, члан Српске краљевске академије, по коме данас један
београдски кварт носи име - Баново брдо.

Још низ угледних Дубровчана, међу којима су: Лујо Војиновић, Марко Мурат, Луко Бона, браћа Антун и Јеро Пуљези, Антун Фабрис, Франо Кулушић и многи други изјашњавали су се као Срби католици. Њих Српска православна црква никада није признала ни прхватила.

Међу католичким свештеницима у дубровачкој регији било је око 15 свештеника који су се изјашњавали као Срби католици. Најпознатији међу њима био је писац и хроничар Дубровника Иван Стојановић, кога
су у Дубровнику подједнако поштовали католици и православни.

"Србин сам по пореклу и чувству. Католичка црква ми то не брани, јер она је универзална. Хришћанство ме учи да љубим ближнег свог, па ко ми је ближи од српског народа. Звало би се не бити хришћанин, када би
се, вере ради, од свог народа одбио и његовим непријатељем постао."

Ове речи, католичког свештеника Ивана Стојановића, узимају се као мото читавог покрета Срба католика, чију су хрватизацију спровеле аустријске власти.

Уредник: Бранко Станковић

Сниматељ: Александар Агбаба

Монтажа: Марија Баронијан Шашић