Траг у простору-Светска нематеријална баштина

Најстарији материјлни доказ је откривен током ископавања асирске тврђаве Дур Шарукин, датиране на 700 година пре Христа, где су на каменом барељефу приказана два ловца са птицама.

Соколарство су познавали и Трачани и Римљани, али и Монголи. Марко Поло у опису једног лова у Азији тврди да је учествовало 10.000 соколара. У мислима многих се на помен "соколарство" ствара слика племића како јашу на коњима и лове. Ипак, то је тек магловита представа о томе шта је соколарство.

Данас је то само спорт, али је сасвим сигурно да је први човек који је истренирао јастреба, сокола или орла то урадио зато што је видео колико су они успешни у лову.

Да је соколарство уметност потврдио је и УНЕСКО 16. новембра 2010. године. На годишњој скушптини одржаној у Најробију у Кенији, соколарство је проглашено за светску нематријалну културну баштину. Први пут је на предлог 12 земаља: Белгије, Чешке, Француске, Кореје, Монголије, Марока, Катара, Саудијске Арабије, Шпаније, Сирије и Уједињених Арапских Емирата, земаља које су које су поднеле захтев, УНЕСКО донео једиствену одлуку да уврсти соколарство у светско нематеријално културно наслеђе.

"Још од времена када су настале пирамиде, пре више од 4000 година, соколарство, као уметност и вештина лова се очувало у непрекинутој традицији. Ту вештину су очеви на синове преносили кроз готово 200 генерација у ланцу нематеријалног наслеђа да би ту уметност донели до нас у 21. век", написано је у образложењу одлуке УНЕСКО-а. Тако је ова вештина добила место које заслужује као и могућност да се генерацијама које долазе пренесе у пуном светлу.

Нажалост, Србија није била на списку земаља које су поднеле молбу УНЕСКО-у, пошто је Друштво соколара Србије тек однедавно члан И.А.Ф.-а, односно Међународне асосијације соколара. Друштво Соколара Србије је 21. октобра 2010. године, у Словачкој, на 41. годишњој скупштини И.А.Ф.-а. примљено је у пуноправно чланство.

Данас је у Србији само пунолетним особама дозвољено да се баве соколарством, уз обавезно чланство у једном од два удружења и положен соколарски испит.

Ауторка и уредница: Милица Барјактаревић