Родославци: Бициклом до Берлина

Деле је потом отишао у Београд, а Стојан у Краљеву дочекао окупацију 1941. године. У октобру те године, стрељали су га припадници војске – исте оне државе, која га је тако одушевљено поздрављала, само пет година раније.

Стојан са братом Петром и пријатељем

Имао је тридесет година, сијасет планова, огромну приврженост спорту и сећање на Берлин из потпуно другачијег угла. Када га је видео украшеног олимпијским круговима, а не само кукастим крстовима.

Белешке вредне помена

Оне 1911. године, када се Стојан родио, железница је повезала Краљево са Чачком и Ужицем и позиционирала га као кључну саобраћајну раскрсницу Западне Србије. Било је то последње мирно доба, уочи Балканских ратова и великих страдања која ће уследити.

Стојанова бележница са путовања до Берлина

Прегрмели су Стојићи та тешка времена, одгајали једанаесторо деце, а међу њима и Петра и Стојана. Први ће постати чувени учитељ играња, школоваће се у Будимпешти, Бечу и Берлину, усавршавати у Лондону, Варшави, Паризу и Цириху а потом у Краљеву, па у Београду, отворити прве плесне школе.

Ауторка емисије Јелена Божовић са Биљаном Јакић

Петар је постао и дописни члан Париске академије плесова 1927, објавио је и уџбеник за плесове и игре, и био управо тај, чија је презентација наших народних кола у Египту изазвала одушевљење и Енглеза и Француза.

„Бициклом до Берлина”

Петар је затражио помоћ од млађег брата Стојана, а он је од хонорара купио себи бицикл. Вожње су потом, за њега постале и уживање и изазов.

Плакат - Олимпијада 1936. фот. С. Стојић и др. бициклисти

Краљево је добило и свој бициклистички клуб – „Ласта” и ради промоције бициклизма, организована је прва бициклистичка трка до Лопатнице. Својим подвигом до Берлина Стојић и Нишевић су славили спорт, као што ће и много касније то чинити бициклисти који ће, такође, неговати дух олимпизма, имати бициклистичке снове а потом и врхунске домете.

Породица Чубрић је заслужна за то што бициклизам у Краљеву и даље има посебно место: Радош је био бициклистички ас, учесник Олимпијских игара у Минхену 1972, а његови синови, Рајко и Радиша у Сеулу, Барселони, Пекингу и Лондону.

Стојан и Деле нису донели медаљу, те 1936, нису били ни званични чланови репрезентације Краљевине Југославије, али су Краљеву оставили међаш, око кога је расла славна историја бициклизма. Чубрићи су у њој уписани златним словима, а осим медаља, признања и жутих мајица, млађима се овде преноси још нешто, не мање важно: темељни принцип здравог жвота – у коме се спорт негује да би снажио тело и дух, а дух васпитава на начелима племенитости, истрајности, солидарности и међусобног поштовања.

Рајко Чубрић, бициклиста

Такву представу о свом путу ка Берлину, вероватно су имали и Стојан и Деле, оне 1936, пре него што ће читаву Европу, засути куршуми и бомбе и из те Намачке у Краљево стићи нацисти без имало спортског духа, али ванредно нељудских и сурових намера.

Лопатница,место одакле су кретале бициклистичке трке

Аутор и уредник: Јелена Божовић

Сниматељ: Душко Перић

Монтажа: Горан Дамљановић