Родославци: Грмљавина са Ловћена, други део
Уочи обележавања Његошевог рођења, 150 година, одлучено је да му се подигне достојан споменик, али се, у тадашњој ФНРЈ развила жучна дискусија о томе где би тај споменик требало поставити: да ли на Цетињу, или на Ловћену. Убрзо би одлучено, упркос противљењу патријаршије, митрополије и многобројних интелектуалаца – да маузолеј смени Његошеву заветну цркву.
.jpg "Бранилац (UP&UP / UP&UP)")
Властодршци нису марили за чињеницу да нема ни мање грађевине од капеле на Ловћену, нити веће симболике од њене симболике. Или је управо то, можда, пресудило да она буде срушена.
Али, кренимо редом: пре тог рушења у слободној држави, Његошеве кости су, по наредби аустроугарских окупационих власти, 1916. пренете у Цетињски манастир, и положене тамо где су почивале и први пут.
Аустријанци су били толико усхићени освајањем Ловћена, да је аустроугарски генерал Херман Кевеш, добио сребрну медаљу са натписом „освајач Ловћена”, а двојица генерала својим титулама додала фон Ловћен и фон Ловћенберг.
Увелико се припремало подизање огромног споменика на ловћенском врху, као симбола ћесареве победе и аустроугарске надмоћи, али се током наредне године ништа од планираног није учинило – чак је у агонији пропасти, у једном моменту, Аустроугарска предложила Митрополији да „обнови капелицу Језерски врх”, али је митрополит то изричито одбио.
Дошла је 1918, ослобођење и уједињење, и две године потом, митрополит Гаврило пред Архијерејским сабором покреће питање Његошевог гроба.
Завет владичин требало је по дурги пут испунити.
И данас је на ловћенском врху у маузолеју који вероватно јесте грандиозно уметничко дело, али по свему далеко од духа, замисли и живота великог владике, владара и песника.
Уредник: Јелена Божовић
Сниматељ: Душко Перић
Монтажа: Горан Дамљановић
Коментари