313: Синови светлости и синови таме, 4-14

У другом веку пером су се сукобљавали пагани и хришћани. Тацит говори о њиховом ,,огавном“ празноверју, Светоније их означава као присталице новог и злочиначког празноверја, док филозоф Епиктет осуђује јуначку готовост хришћана на мучеништво, будући да оно почива на слепом фанатизму. На другој страни, међу оновременим хришћанским апологетама нову веру је одлучно бранио Јустин Филозоф, а затим и Сиријац Тацијан, Атинагора и други.
Прогони хришћана одвијају се у таласима, а највеће затишје било је половином 3. века. Неки цареви почели су да их цене, чак и фаворизују, као на пример Филип Арабљанин, који ће бити убијен у грађанском рату 249. године, а на престо ће доћи Панонац Деције, који је сасвим променио однос римске државе према хришћанима, јер је сматрао да они угрожавају Римско царство, његов напредак и обнову. Деције издаје едикт према коме су сви грађани Римског царства, без обзира којој религији припадају, дужни да принесу жртве паганским боговима и то пред службеном комисијом. Тада је почео први велики, општи и систематски прогон који је захватио све делове царства. Међу ондашњим хришћанима било је и примера надљудске храбрости: бројни припадници хришћанских општина, чак жене и деца, упркос свим мукама на које су стављани због својих верских уверења остајали су непоколебљиви. Али, пошто су мученици страдали за веру почели да доприносе све већем угледу хришћанства међу Римљанима, цар је желео да буде што више отпадника, а што мање мученика. Због оваквих поступака, Деције је остао забележен у историји као један од најсуровијих прогонитеља.

Реприза , 07. септембар у 00:16 и 08:12