Светлана Китић: Поносна сам на мој Раднички

СД Раднички прославља 100. рођендан, а свечаност поводом великог јубилеја отказана је због пандемије корона вируса.

Једна од највећих звезда које су поникле на Црвеном крсту истиче да је јој је веома жао што планиране прославе данас неће бити, као и ће се велика свечаност поводом века постојања сигурно организовати када прође новонастала ситуација.

"Цело спортско друштво се спремало и били смо поносни што ћемо да прославимо 100 година постојања. Поносна сам што припадам таквој породици као што је СД Раднички, које је на крају мене и створило. Када се каже Цеца Китић, онда се мисли на рукометни клуб Раднички, а када се каже РК Раднички опет се негде мисли и на мене. Раднички и ја смо везани. То је клуб који волим, он је део мене. Раднички ми дође као друга породица. То је неописива љубав која траје дуги низ година и која ће сигурно трајати док сам жива", рекла је Китић на почетку разговора за Тањуг.

Као 15-годишњакиња из родне Тузле дошла је у београдски Раднички и како каже, тада је имала само увид о томе шта је рукометни клуб, а да је тек касније спознала величину целог спортског друштва.

"После сам схватила да је то једно велико спортско друштво у ком су све сами шампиони. Почев од боксера, који су са нама тренирали док још није постојала хала, када је био бетон. Ту су били кошаркаши, џудисти, рвачи... Гледајући Црвену звезду и Партизан, схватила сам да смо ми посебно спортско друштво, где спортисти на изузетан начин воле Црвени Крст и Раднички", рекла је Китић.

Освајачица сребрне медаље на Олимпијским играма у Москви 1980. године и олимпијска шампионка из Лос Анђелеса четири године касније, додаје да су "роматичари" са Крста имали другачији третман у односу на спортсисте из спортских друштава два вечита ривала, која су од Радничког млађа 25 година.

"Звезда и Партизан су увек били испред Радничког, а ми смо били као неко пасторче. Они су се највише подржавали и финансирали, ми смо били са стране. Наше звезде нису биле дизане у небеса као звезде Партизана и Црвене звезде. Нећу да увредим шампионе из та два друштва, али ми смо били скромнији и приврженији свом Радничком. Нису нас џабе звали романтичари са Крста", рекла је Китић и додала:

"Сви ми који смо били део Радничког, увек смо му се враћали и несебично му се давали, некада чак и без новца учествовали у раду, тренирали. Можда нисам објективна, јер човек никада није објективан када нешто воли, чини ми се да смо ми на другачији начин били првржени Радничком него други својим спортским друштвима. Нека извине моји пријатељи из Звезде и Партизана, али ми јаче волимо наше спортско друштво".

Највеће успехе из овог спортског друштва остварила је управо женска рукометна екипа, која је три пута освојила Куп европских шампионки и Куп победника купова Европе.

Рукометашице Радничког 14 пута су биле шампионке Југославије, док су у куп такмичењима освојиле један трофеј мање.

Китић је са Радничким 1980. и 1984. освојила Куп европских шампиона, а између 1980. и 1985. играла у свим финалима у којима су Крсташице учестовале, док је 1986. године освојила и Куп победника купова.

"Искрено говорећи, мислим да се више никада неће родити таква генерација рукометашица. То је било неко друго време , другачији систем ... У једном тренутку су се склопиле играчице које су волеле рукомет, које су знале да играју, које су биле привржене клубу - једноставно створиле су неку врсту породице. Ми смо све до једне живеле за тај рукомет, волеле га и носили смо га ван терена и уносиле у наше породице".

Додаје да је било великог рада и одрицања и да је све то резултат што је њена генерација имала такве успехе.

"То је разлог што смо 11 пута биле шампионке Југославије, четири пута прваци Лиге шампиона, што смо освојиле Купа купова итд... Не верујем да ће то икада једна екипа да оствари. Колико ми се чини, ми смо једна од најуспешнијих женских екипа на свету, можда је Спартак из Кијева испред нас".

Упркос свему, не губи веру да ће можда још једном Црвени крста имати шампионке у рукомету.

"Свако ново време доноси и нове играчице. Можда ће се уз један максималан труд и уз подршку државе на Црвеном крсту опет роди нове шампионке. За то ће бити потребно много рада, времена и подршке. Зато смо ми ту да подржимо. Ми у спортском друштву имамо за циљ да активирамо све клубове, на располагању сам и из све снаге желим да помогнем да вратимо стари сјај Радничком, јер бих желела да Раднички има шампиона у рукомету".

Назнаку неки нових бољих времена у Војводе Шупљикца, можда ће донети најављена изградања нове хале, а најбоља рукометашица света за 1988. годину истиче да ће нова дворана бити прилика да се што више деце привуче у школе спорта.

"Та нова спортска сала биће далеко квалитетнија и приступачнија осталим спортовима, пре свега кошарци, рукомету, борилачким спортовима... Мислим да ће сама дворана свима нама који радимо донети канцеларије. Вероватно ће се радити на далеко квалитетнији начин, јер смо пре неки пет-шест година имали проблема са плаћањем струје и воде, били смо искучивани, што је утицало на рад школа рукомета, кошарке, одбојке. Деца су била у хладној хали, а многе школе су се и распале због тога. Надам се ће све ово ново што је планирано однети све то старо и да ћемо имати нормалне услове за рад. То ће донети велики број деце која ће се вратити спорту. Изузетно бих желела да имамо прилику да видимо како расту нови шампиони на Црвеном крсту".

За 100. рођендан и корак у други век постојања, за свој Раднички има две жеље.

"Желим му макар 50 одсто успеха и 50 одсто шампионских титула у односу на претходних 100 година. Такође, желим да РК Раднички освоји бар једну титулу", закључила је Китић.