Стравински: музика за балет "Агон"

Рад на овом балету, који је Стравински остварио у сарадњи са кореографом Жоржом Баланшином, трајао је од 1953. до 1957. године. Музика је премијерно изведена на концерту који је одржан 17. јуна 1957. године у Лос Анђелесу, а прва поставка балета догодила се неколико месеци касније, 1. децембра у Њујорку. Обема изведбама, са филхармонијама ова два града, дириговао је Роберт Крафт.

Агон би се могао окарактерисати као апстрактни балет, с обзиром на то да се не заснива ни на каквој радњи, већ се развија кроз серију играчких ставова у којима се смењују групе од по два, три, четири или више играча. Иако невеликих димензија, балет Агон заузима значајно место у опусу Игора Стравинског, јер стоји на почетку новог стваралачког периода у коме он уводи елементе серијалне технике у свој композициони поступак. Наиме, Стравински је дванаесттонску технику први пут применио у сцени гаљарда овог балета, коју је написао током 1954. године. Након компоновања овог ставка, Стравински прекида рад на балету и посвећује се изради свог великог вокално-инструменталног дела Кантикум-сакрум, у коме је наставио са применом серијалне технике. Након завршетка овог дела, Стравински се враћа раду на балету Агон, те се ова два остварења често сагледавају заједно, посебно у контексту праћења генезе серијалне технике у опусу овог композитора.

Највећи део балета музички је заснован на дијатоници и у том смислу он репрезентује колаж различитих музичких идиома. Основна стваралачка интенција Стравинског током педесетих година двадесетог века, усмерена ка писању нешто краћих, али структурално комплекснијих дела, очигледна је и у балету Агон. Стравински задржава готово све карактеристике својих пређашњих композиционих стилова, заснованих на ритму као генератору музичке енергије дела, затим на ритмичко-мелодијском варирању, чистоћи форме и јасноћи оркестрације. На тај начин, балет Агон сједињује музичке идиоме експресионистичке, неокласичне и управо започете додекафонске фазе Игора Стравинског. При томе, фетиш броја дванаест остварен је и на кореографском плану, с обзиром на то да је балет написан за укупно дванаест играча, док је сам карактер музике и игара заснован на француским стилизованим плесовима седамнаестог и осамнаестог века - сарабанди, гаљарди и бранлу.

Аутор емисије Стефан Цветковић.