Нова дискографија – Симфонија у Де дуру Антоњина Рејхе

Када је 1836. године у Паризу преминуо Антоњин Рејха, композитор чешког порекла који је музичко образовање стекао у Немачкој и Бечу, а касније постао натурализовани Француз, судски записничар је забележио да је иза њега остао „велики свежањ старих нота, руком писан и гравиран... без икаквог описа”. Неким чудом, ове ноте су остале у поседу породице и предате су готово 100 година касније Националној библиотеци Француске, где је тек 2020, поводом обележавања 250. годишњице рођења овог аутора, начињен напор да се сви ови рукописи систематизују и званично објаве. Једно од дела које је овом приликом добило своју коначну верзију јесте и Рејхина Симфонија у Де дуру.

Оригинално, ово дело је настало током Рејхиног боравка у Бону у који се преселио 1785, када је његов ујак добио позицију дворског флаутисте у овом немачком граду. Из овог периода потиче и Рејхино дугогодишње пријетељство са Бетовеном, које је опстало упркос томе што су им се путеви разишли након што је Рејха напустио Беч, трајно се преселивши у Париз.

Током истраживања у Националној библиотеци Француске, музиколог Џон Вилсон са Бечког универзитета, установио је да се комплетан рукопис ове симфоније налазио у три различите кутије, а да су претходно извођене верзије овог дела заправо садржавале ставове из друге, недовршене симфоније у истом тоналитету. Стога је снимак који ћете вечерас слушати, прво целовито, критичко издање овог дела.

На албуму Симфонијског оркестра Минхенског радија под управом Валентина Егела, који је означен као „Том 1 комплетних симфонија Антоњина Рејхе”, поред ове симфоније налазе се и две увертире и део су иницијативе да се дискографски забележе комплетна оркестарска дела композитора који је до сада пре свега био познат по својим дувачким квинтетима и револуционалним теоријским радовима, који су наговестили смерове развоја музике у XX веку.

Инспирисана радовима Хајдна и Моцарта, ова симфонија поседује полет и динамичност карактеристичну за дела бечке класике, али и неочекиване модулације и хармонске обрте који одударају од конвенција. Трећи став, упркос ознаци Менуета, садржи скерцозну енергију, одражавајћи исту тенденцију коју је потом у својим делима формално применио Бетовен. Ово витално дело тако показује да је Рејха већ у својим раним двадесетим годинама био изузетно технички спретан композитор, способан да напише партитуру која у себи спаја елементе врхуског бечког класицизма, са раноромантичарском тежњом ка ширењу граница и експериментом.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић