Бојан Јовановић: Митска аура смрти. Оживљавање паганства

У својим антрополошким истраживањима обједињеним под насловом Митска аура смрти, Бојан Јовановић разматра феномене демонизације и сакрализације у контексту примарног људског страха, то јест страха од смрти, који посебно долази до изражаја у кризним ситуацијама различите врсте. Сходно томе, аутор ће се кроз бројне примере у нашој писаној и усменој традицији бавити представама вампира, вештица и светица, као и темом косовског мита и оживљавања паганства, како би пружио етно-антрополошко, али и социо-психолошко објашњење ових појава.

У одељку „Оживљавање паганства" Бојан Јовановић пише: „Иако је у светлу прихваћеног црквеног тумачења Лазарева саможртвена мученичка смрт и његова потоња канонизација за свеца добила хришћанско значење, царство небеско у народној песми исказује се кроз диоптрију паганског осећања као веће, боље, трајније и вредније. Небеско као митски реалитет има непосредну и опипљиву вредност овоземаљског, а изразита принуда у време ропства у митској пројекцији се исказује као накнадно тумачење слободног избора. За разумевање односа хришћанског и паганског, црквеног и народног веома је важно имати у виду њихов међусобни утицај... Историјска истина о овом боју се удаљавала сразмерно приближавању и потпуном прихватању мита као адекватнијег начина поимања прошлости и живота у садашњости. Митска транспозиција историје је постала изабрана и коначна прошлост из које је симболички исијавала нова актуелна порука. Потискивање историјске реалности онда и тада извршавано је у циљу успостављања актуелних веза са реалношћу сада и овде. Оваплоћен у епској поезији и предању, мит је перманентно инспирисао народног певача који је уз гусле уводио чланове своје заједнице у ритуал колективног историјског сна. .. Садржаји Косовског мита постали су један од важних чинилаца српског националног идентитета. У целокупном овом предању, означеном као Косовски завет, топос царства небеског се исказује као место етичког утемељења тог идентитета са којег израста духовна вертикала српске традиције. Из вековне таме ропства просијавала је истина овог предања чија је симболика чувала његову велику тајну несводљиву на једнозначне поруке. Дубина овог тајновитог садржаја показивaла се увек већом од њеног познатог и рационално докучивог аспекта. Непознато у њему било је објашњиво само тајном. Представа о великом поразу показала се као родно место идеје о могућности његовог духовног превазилажења. Пораз је отворио врата царства небеског као симбола духовног плана у чијој реалности се и исказала могућност спасења".

Читала је Душица Мијатовић.
Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.