Светске музичке позорнице

Најпре ћете чути Шостаковичев Концерт за виолончело у Ес дуру, број 1 опус 107. Ово дело из 1959. композитор је писао за Мстислава Ростроповича, који га је премијерно свирао 4. октобра исте године у Великој дворани Конзерваторијума у тадашњем Лењинграду, уз пратњу филхармоније овог града којом је дириговао Јевгениј Мравински.

Након тога следи Седма симфонија у Е дуру Антона Брукнера, коју је композитор писао од 1881. до 1883. године. Премијера дела уприличена је 30. децембра 1884. када су га одсвирали чланови Гевандхаус оркестра под управом Артура Никиша у лајпцишком Новом позоришту. То је био један од великих тријумфа у композиторовој каријери, а овај успех поновљен је у Минхену наредне, 1885. године када је симфонију дириговао Херман Леви. Недуго затим дело је објављено са Брукнеровом посветом баварском краљу Лудвигу Другом. Међутим, упркос топлом пријему у Лајпцигу и Минхену, критичари у другим градовима били су знатно мање ентузијастични. Наиме, након њујоршке премијере, када су дело интерпретирали чланови Филхармонијског друштва предвођени Теодором Томасом, критичар „Њујорк Трибјуна” био је оштар и у свом приказу истакао је следеће: „Дело је тотални промашај. Можда ће оно бити пријемчиво за слушање и лепо за двадесет пет година, али сада није! Музика је као олово пала на слушаоце, а чак једна трећина присутних је већ после другог става напустила салу”.

Иако се Брукнер данас убраја међу водеће симфоничаре који стоје између Бетовена и Малера, чак су и кругови бечких музичких критичара тог доба Седму симфонију дочекали са одређеном дозом непријатељства, критикујући композиторов музички језик. Међутим, публика је 1886. године дело топло примила у извођењу Бечких филхармоничара и диригента Ханса Рихтера, а оно је нешто боље дочекано и на концерту у Лондону наредне године, када је стручна јавност у њему приметила и „неке фине пасаже у спором ставу” означивши га као „Елегију за Вагнера”. Историчари наводе да је управо Вагнерова музика инспирисала Брукнера да компонује ово остварење, а велику наклоност коју је композитор гајио према музици свог колеге, показао је и употребом Вагнерових туба. Наиме, била је то прва употреба овог инструмента у симфонијској музици, а Брукнер ће га касније користити и у своје две последње симфоније.

Уредница Ирина Максимовић Шашић