Часлав Копривица: Последњи Галебов лет

Роман Владана Деснице Прољећа Ивана Галеба јединствена је појава у српској књижевности, не само стога што се као роман тока свести формално може сврстати уз дела аутора попут Пруста или Џојса, већ и зато што као изузетно успела књижевна творевина спада у неколико најбољих романа српскога језика у двадесетом веку. Кључну тему романа, смрт – која је заправо његова водећа нит и која је све време (макар) позадински присутна као „мизансцен” – Часлав Копривица посматра кроз матрицу релевантних места из савремене европске филозофске традиције. Поред показивања „философске позадине” у роману с бројним рефлексивним „извођењима” и огледањима – било да су свесно филозофски „утемељени” било да су само несвесно филозофски плодни – аутор покушава да назначи и оне филозофски значајне моменте у роману за које је тешко установити Десничино ослањање на философску литературу, уколико га је уопште било.

Роман Прољећа Ивана Галеба, поред своје изузетне књижевне вредности, може да се посматра и као једна врста филозофске припреме за смрт, „приручника” за њу, где се поступа тако што се властита смрт, евокативно-имагинарно, стално држи саприсутном, да би од некога тренутка – што читалац примећује када се то већ „десило” – постала и присна, тиме живо потврђујући Хајдегеров теоријски диктум о њеној „ваздашњој својности" (Jemeinigkeit). На тај начин, упркос понављаним тематским назнакама њене тајанствености и страховитости, она, дискурзивно-прагматички, и то не само због врхунске префињености ауторовог „поступања" с њом, постепено губи психичку ауру ужаса и постаје „сапутница” главног и заправо јединог јунака, да би се путеви њих двоје на крају неминовно укрстили, у вешто само наговештеном, фиктивном – и формално-структурном и фактички-догођајном – финалу дела.

Читао је Александар Божовић.
Уредница циклуса Тања Мијовић.